U prvim satima nakon što je objavljeno primirje, delovalo je da bi tenzije mogle makar privremeno da splasnu. Međutim, taj utisak nije dugo trajao. Već tokom noći počele su da stižu informacije koje su ukazivale na potpuno suprotan razvoj događaja.
Prema navodima iranske agencije Mehr, eksplozije su se čule u Teheranu, ali i na severu i jugu zemlje. Istovremeno, aktivirani su sistemi protivvazdušne odbrane koji su, kako se tvrdi, radili duže od pola sata.
U tim izveštajima jasno se navodi da su Sjedinjene Države prekršile primirje sa Iranom i da su američki avioni izvodili napade – pre svega na Teheran i Karadž.
Ključna tvrdnja ostaje ista i ne može da se zaobiđe: američke vazduhoplovne snage pokrenule su napade na Teheran uprkos tek postignutom dvonedeljnom prekidu vatre. Taj prekid, kako se sada čini, trajao je svega oko 12 sati.
Situacija na terenu deluje rasuta i haotična. Aktivnost protivvazdušne odbrane zabeležena je u više oblasti, a pored Teherana i Karadža, prijavljeni su i udari u Isfahanu – dva, prema dostupnim informacijama. U Bandar Abasu primećena je pojačana vojna aktivnost, dok su borbeni avioni viđeni iznad Ahvaza. Slika koja se sklapa iz tih fragmenata više liči na nastavak sukoba nego na bilo kakvo primirje.
Ali tu stvari počinju da se komplikuju. Paralelno sa iranskim izvorima, pojavljuju se i drugačije tvrdnje. Neki strani izvori sugerišu da Sjedinjene Države možda uopšte nisu izvele te napade.
Pominje se čak mogućnost da iza udara stoji neka od zemalja Persijskog zaliva – Ujedinjeni Arapski Emirati ili Saudijska Arabija. Za sada, to ostaje u domenu spekulacija, ali dodatno zamagljuje sliku onoga što se zaista dogodilo iznad Irana.
U pozadini svega stoji i politička dinamika koja je već bila zategnuta i pre nego što je primirje formalno stupilo na snagu.
Predsednik iranskog parlamenta, Mohamed Bager Galibaf, ranije je optužio Sjedinjene Države da su prekršile tri od deset tačaka mirovnog plana još pre početka pregovora.
Naveo je konkretno: kršenje prekida vatre u Libanu, ulazak drona u iranski vazdušni prostor i osporavanje Teheranu prava na obogaćivanje uranijuma.
Sa druge strane, samo nekoliko sati ranije, američki predsednik Donald Tramp objavio je dvonedeljni prekid vatre, uz tvrdnju da su Sjedinjene Države već ostvarile i čak premašile sve svoje vojne ciljeve.
Istovremeno, iranski Vrhovni savet za nacionalnu bezbednost proglasio je pobedu i poručio da je Vašington bio primoran da prihvati iranski plan od deset tačaka – uključujući garancije neagresije i priznanje kontrole nad Ormuskim moreuzom.
Ako se sve to stavi u isti okvir, dobija se prilično neujednačena slika: dve strane koje istovremeno proglašavaju uspeh, dogovor koji traje svega nekoliko sati i zatim izveštaji o eksplozijama širom Irana.
Američke vazduhoplovne snage, Teheran, Karadž – sve se vraća na početnu tačku pitanja ko je zapravo povukao prvi potez posle primirja.
U ovom trenutku, ostaje više otvorenih pitanja nego odgovora. Da li su američke vazduhoplovne snage zaista izvele napade na Teheran ili je reč o drugačijoj operaciji koja se tek pokušava razjasniti – teško je sa sigurnošću reći.
Ono što je izvesno jeste da je primirje, makar formalno, već izgubilo težinu na terenu. A kada se jednom izgubi poverenje u takav dogovor, povratak na početne pozicije postaje mnogo brži nego što je iko spreman da prizna.
