Pre manje od jedne decenije se činilo da su samo Meksiko i Kolumbija, kao i američki protektorat Portoriko i još nekoliko manjih zemalja Latinske Amerike, ostali u orbiti Vašingtona. Gotovo se ceo kontinent mogao pohvaliti da je prestao da postoji kao američko dvorište. Onda je usledilo institucionalno svrgavanje predsednika Fernanda Luga, katoličkog biskupa i zastupnika komunističke teologije oslobođenja.
Uspešno je eliminisan i bivši predsednik Hondurasa Manuel Zelaja, kojem je jedina krivica što je podržavao projekt ALBA, ideju Uga Čaveza o integraciji zemalja Latinske Amerike.
Pravosudnim, izbornim i medijskim manipulacijama su se pod čizmu Vašingtona vratili Argentina i Brazil, a Ekvador je nominalno dobio naslednika Rafaela Korea, ali se pokazalo da je novi predsednik Lenin Moreno bio kukavičje jaje i prevara biračkog tela.
[adsenseyu1]
Trenutno su u Južnoj Americi samo četiri zemlje ostale slobodne i suverene u donošenju odluka, zbog čega njihove vlade moraju da nestanu. To su Venecuela, Bolivija, Nikaragva i Kuba. Međutim, nije uvek nužno posezati za oružjem. Postoje i metode koje stanovnici zemalja Latinske Amerike na prvi pogled ne primećuju, a daju isti rezultat kao oružane agresije.
Najbolji primer je bivši urugvajski predsednik Hose Pepe Muhika, ikona levice i gerile koji se nekada borio protiv fašističkih vojnih hunti, sada je parodija samoga sebe.
Pepe Muhika i “neutralni” liberalizam u Venecueli
List El Observador de Uruguay piše kako je Hose Pepe Muhika primio nekoliko poziva službenika američkog Stejt Departmenta koji su mu govorili o nameri Donalda Trampa da interveniše u Venecueli. U tim razgovorima su američki funkcioneri zamolili Pepea da se zauzme da “čavisti” u Venecueli prihvate “slobodne izbore”, što je elegantan način da se odreknu moći i izbegnu krvoproliće kontraproduktivno za Sjedinjene Države i Venecuelu.
Prema bivšem urugvajskom predsedniku, ni Sjedinjene Američke Države, kao ni Maduro, “nisu zainteresovani za demokratiju”. To savršeno opisuje “regionalni progresizam” Muhike, uzimajući u obzir ono što se događa u Venecueli, ali u kontekstu zemlje kao što je Urugvaj s vođama naviklim na balansiranje između globalnih i regionalnih sila, koji ne žele biti saveznik jedne nego svih sila odjednom.
Stari Pepe, stari lisac politike, kojeg su funkcioneri Stejt Departmenta pretvorili u svog glasnika, veruje da je najbolje da Venecuela odustane od suvereniteta i prihvati izbore pod punim nadzorom Ujedinjenih nacija, čija bi diplomatska struktura bila organizovana od bivših funkcionera Stejt Departmenta.
Muhika vrlo dobro zna da bi u slučaju da Karakas prihvati ponudu UN za izbornu misiju imenovao sekretarijat za političke poslove na čelu sa Džefrijem Feltmanom, bivšim američkim državnim sekretarom za Bliski istok tokom Obamine administracije. Dakle, manje zlo za Muhiku je da Maduro ode s vlasti, iako to isto znači rešenje koje bi očistilo sve “čaviste” sa vladajućih položaja.
Stav koji ujedinjuje taj jadni “regionalni progresizam” je pupčanom vrpcom vezan za politiku opkoljavanja i gušenja koju je protiv Venecuele, Nikaragve i Kube pokrenuo Tramp, čak iako mnogi ovaj predlog žele da prikažu kao pomoć Karakasu.
Činjenica je da je Muhika prihvatio da igra ulogu dobrog policajca Vašingtona, tako da “čavizam” konačno nestane.
Problem je što se zemlje Latinske Amerike zbog brutalnosti, pretnji vojnom intervencijom, uz primenu naftnog embarga koji je na snazi od 2017. godine, zbog straha, užasa ili samozaštite moraju svrstati na stranu ili protiv američke politike. Po prvi put su regionalne i globalne progresivne snage suočene s istrebljenjem i progonom koju ova politika traži protiv Venecuele, a sve prati ideološko slepilo i narativi koje je nametnula medijska kampanja protiv latinoameričke zemlje.
Tramp je pokazao Venecueli da su SAD sposobne da vode različite oblike ratovanja. Tamo se nastavlja isti proces koji je uspešno sproveden ili se vodi u zemljama poput Argentine, Brazila, Ekvadora, Bolivije i Nikaragve, gde se pokušavaju “iskoreniti”, kako kažu u Beloj kući, “korumpirani, kriminalni i populistički sistemi vlasti”.
Kao da je reč o ponovnom rađanju komunističke pretnje sedamdesetih i staroj subverzivnoj doktrini, negativci su generalno Radnička partija Brazila, “kirčnerizam”, “čavizam”, “evizam”, “koreizam” i “sandinizam”.
[adsenseyu4]
Prema toj logici, zemlja koja se može smatrati “modelom postčavizma” je Brazil. U rukama je marionete koju su stvorili i zaštitili mediji i vojska, uz otvorenu potporu vojske institucionalnih tehnokrata, koje najbolje opisuje lik sudije Serđa Moroa, danas ministra pravosuđa Žaira Bolsonara. U Brazilu je na vlasti heterodirektna demokratija u kojoj vođa s narodnom podrškom može umreti u zatvoru, a svaki otpor je blokiran.
Sve navedeno je omogućilo da se spirala ćutnje o Venecueli, kao da je to tabu tema, potpuno razbije. Iako je na poslednjem kongresu Latinoameričkog saveta društvenih nauka (CLACSO), svojevrsnog “progresivnog festivala”, venecuelanska tema bila gurnuta pod tepih, Bolivarsku Republiku je predstavljao Edgardo Lander koji je samo nekoliko dana ranije, nakon “svečanog čina samoproglašenja”, priznao Huana Gvaida za predsednika zemlje.
Organizatori ovog događaja su ismevani, kao što se događa svima koji imaju isti stav o Venecueli. Nezavisno o interesu i iskrivljenom stavu Muhike, kontinent razume da će, ako bude intervencije u Venecueli, podržane od paralelne vlade, svi ostali procesi u regiji biti brutalniji i manje su šanse za otpor.
Venecuelanski model intervencije bi ostavio dubok ožiljak. Osim što bi se srušio važan zaštitni zid koji služi kao prostor za manevrisanje drugim procesima, kao što su bolivijski, kubanski i nikaragvanski, vratili bi se u Hladni rat.
Venecuela je važna, pre svega, kao geopolitički model regionalne ravnoteže, nezavisno od političke situacije koja je povoljna za “čavizam” ili ne. Ono što Muhika ne razume je prosta činjenica da Karakasu treba podrška kao politički pokret otpora prema Sjedinjenim Državama, a ne kao zemlja koja bi svoju ideologiju izvozila na kontinentu. Osim toga, to nikada nije ni činila i sve su zemlje same razvijale svoja uređenja, u zavisnosti od specifičnih uslova i objektivnih okolnosti u svakoj od njih.
Dok je u Venecueli trajao rat, koji je do sada bio nevidljiv, bio je izložen svim vrstama uzavera i tajnih saveza, što je samo učvrstilo emocionalnu vezu između ljudi, “čavista”, države i njenih institucija, koji su svesni rizika ako Venecuela sutra ne bi postojala kao suverena zemlja. Te veze su daleko jače od američkog predsedništva, nekih ministarstava i najnovijeg šegrta Donalda Trampa, bivšeg gerilca, kasnije urugvajskog predsednika Hose Pepe Muhike.
(logicno.com)
