Književnica Isidora Bjelica preminula je u Beogradu u 52. godini, potvrdila je Izdavačka kuća Laguna.
Isidora Bjelica je rođena u Sarajevu 10. decembra 1967. godine gde je i završila gimnaziju, a zatim je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (odsek dramaturgija) i magistrirala sa tezom „Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije“.
[adsenseyu1]
Bila je u braku sa Nebojšom Pajkićem s kojim je imala dvoje dece.
Autor je više od 40 knjiga posvećenih različitim generacijama, a osim toga, pisala je više pozorišnih komada i radio drama…Rediteljka je filma „Dorćol-Menhetn“, a u pozorištu je režirala „Sarajku u Beogradu“ i komediju svog supruga Pajkića, „Marhatana“.
Udaljavanjem od Rusije Lukašenko upao u velike probleme koje će teško prevazićihttps://t.co/KyeHpNxPFN
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 5, 2020
Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga „Klot-Frket“ na BK televiziji i BN televiziji, i „Isidorin ljubavni vodič“ na televiziji Metropolis, preneo je Tanjug.
„Dođe dan kad znaš da je ostala samo još jedna sahrana …“
Isidora se od 2013. godine borila sa opakom bolešću, koju nažalost nije pobedila.
U februaru 2018. godine objavila je na Instagramu možda i svoj najtužniji status ikada.
[adsenseyu4]
Prenosimo ga u celosti:
– Dođe tren kada, iako si se čitav život plašio smrti, počinješ da je priželjkuješ i da joj se raduješ iz dubine duše.
To je onaj tren kada ti se srce od bola i razočarenja već pretvorilo u prašinu, kad si isplakao sve suze i zbog drugih i sebe, kada ti je teskoba samoće toliko teška, a razočarenje u ljude tako bolno da samo čezneš za putem za koji ne moraš da se pakuješ i za koji ti neće trebati telefon….
Dođe dan kad si toliko izranjavan i umoran, toliko izdan i ostavljen da još samo u Njoj vidiš spas…
To je onaj dan kad više ne možeš da primaš loše vesti i još gore prognoze, dan u kome se raduješ što više nećeš ići na skenere i čekati tumor markere ni pokušati da nađeš odgovor koja vena još može da se napipa…
[adsenseyu1]
Dan u kome znaš da nećeš više morati da sahranjuješ nikog koga voliš, jer je ostala još samo jedna sahrana…
– To je ona nada da više nećeś osećati onu bolnu nemoć pred svim zlom ovog sveta i da nećeś morati da se pravdaš za sve zbog čega te mrze, iako im nisi ništa uradio osim što si omanuo u svakom pogledu iako si radio najbolje što znaš…
To je onaj dan kad znaš da će ti i ledeni zagrljaj smrti biti nežniji i topliji od svih onih lažnih zagrljaja onih koji su se umorili od tvoje bolesti i onoga što je bolest u pustošenju napravila od tebe…
– To je onaj dan nade da će sve patnje najzad biti završene i da nećeš više nikada morati da smišljaš kako da platiš novi lek ili kako da se posle 46 hemoterapije popneš na 5. sprat.
To je onaj dan kad se ponadaš da će biti izbrisana sva jeziva sećanja i povrede, zli jezici, ali i umor i ravnodušnost onih zbog kojih si živeo…
[adsenseyu4]
To je onaj dan kad vidiš spas samo u onome od čega ti se nekad ledila krv u žilama…
Da, dođe takvo jutro, i znaš da nisi odabran da imaš brzu i slatku smrt kao ljubavni sudar na slepo, znaš da je natenane, bolno i u ropcu i sa očajnim tajmimgom i opet joj se raduješ iz srca, jer se nadaš da će njen milostivi zagrljaj najzad prebrisati sve tvoje tuge, osame, bolove i suze i da nećeš morati da odgovaraš nikome osim dragom Bogu…
Da, dođe takav dan kada se nadaš onome čega si se najviše plašio, kada se raduješ onome protiv čega si se borio – napisala je tada pokojna književnica.
(Agencije,mediji)
