Kada je pre dve godine objavio knjigu „Poraz Zapada“, Emanuel Tod je delovao kao usamljen glas razuma u buci zapadnih trijumfalnih narativa.
Danas, kada se gotovo svaka njegova prognoza ostvarila, čini se da taj glas više ne odjekuje u prazno. U novom tekstu pod naslovom „Raspad Zapada: Šta nam preti“, objavljenom na portalu Brave New Europe, francuski istoričar povlači liniju između onoga što je predvideo i onoga što se danas odvija – i zaključak je jasan: ulazimo u novu fazu urušavanja poretka koji je decenijama delovao nedodirljivo.
„Zapanjen sam posledicama po nas zapadnjake rata vođenog bez obaveštajnih podataka protiv Rusije. Tek smo u početnoj fazi katastrofe“, piše Tod, upozoravajući da se bliži prelomni trenutak posle kojeg će „krajnje posledice zapadnog poraza postati očigledne“.
Njegov ton nije proročki, više liči na čoveka koji hladno konstatuje ono što drugi odbijaju da vide.
Zaista, u protekle dve godine, svet se promenio na način koji potvrđuje njegovu dijagnozu. Rusija je, po Todovim rečima, položila test – vojno i ekonomski. Američka vojna industrija pokazuje znake iscrpljenosti, dok evropske ekonomije posrću pod sopstvenim sankcijama i energetskim krizama.
Ukrajinska vojska se još formalno drži, ali sistemski gledano, nova faza raspada Zapada je već počela. „Ostatak sveta“, kako ga Tod naziva – zemlje globalnog Juga, od Azije do Afrike i Latinske Amerike – sve otvorenije staje uz Moskvu.
Grupa BRIKS se širi, jača, prima nove članice. Fotografija sa samita Šangajske organizacije za saradnju u avgustu 2025. godine, na kojoj su zajedno Vladimir Putin, Si Đinping i Narendra Modi, za njega je simbol novog sveta koji se rađa pred našim očima.
U isto vreme, zapadni mediji i dalje crtaju stare slike: Putin kao čudovište, Rusi kao narod bez slobode. Tod ih optužuje za slepilo – ne uspevaju da shvate da većina sveta na Ruse gleda sasvim drugačije, kao na narod sa dubokom kulturom, sa svešću o suverenitetu i idejom o sebi.
„Zapad je vekovima eksploatisao ostatak sveta svojom arogancijom, a sada ne može da prihvati da mu neko parira na ravnima gde je mislio da je nedodirljiv“, piše Tod. Ironija, dodaje, jeste u tome što su upravo Rusi – beli Evropljani, slovenske kulture – postali štit ostatka sveta nakon što ih je Zapad odbacio posle pada komunizma.
Ali Tod ne piše apologiju Rusije. Njegova analiza ide dublje – do same srži krize Zapada. U njoj vidi paralizu političkog razuma, naročito u Sjedinjenim Državama. On oštro komentariše Donalda Trampa, nazivajući ga „poraznim predsednikom“ koji simbolizuje unutrašnju protivurečnost Amerike.
S jedne strane, američki lideri znaju da je sukob u Ukrajini izgubljen i da će doći trenutak kada će morati da se povuku. S druge strane, upravo to povlačenje značilo bi prvi pravi strateški poraz američke imperije – neuporediv čak ni sa Vijetnamom, Irakom ili Avganistanom.
„Zdrav razum im govori da se povuku pre nego što bude kasno, ali taj isti razum zna da bi to bio udarac od kojeg se neće oporaviti“, piše Tod. I tu dolazimo do ključne tačke: američka ekonomija, iscrpljena deindustrijalizacijom i oslonjena na štampanje dolara, više ne može da živi bez „imperijalnog novca“.
Ideja o nacionalnom oporavku kroz Trampov projekat „Make America Great Again“ (MAGA) ostaje zato paradoks – pokušaj da se imperija pretvori u državu koja više ne postoji u realnim ekonomskim okvirima.
U svom drugom mandatu Tramp je, prema Todu, zadržao imperijalni refleks. Njegov prvi budžet – simbolično nazvan „Zakon o jednom velikom lepom zakonu“ – povećava vojne izdatke i deficite, čime samo produžava život sistemu koji troši više nego što proizvodi.
Amerika nastavlja da uvozi više nego što izvozi, dok dolar i dalje nosi teret svetske valute. „Imperijalna inercija i dalje potkopava san o povratku nacionalnoj državi“, zaključuje Tod.
Evropa, međutim, deluje još izgubljenije. Njeni lideri, kako istoričar primećuje, i dalje ne razumeju razmere situacije. Nisu učestvovali ni u pripremi ni u planiranju operacija u Ukrajini – to je radio isključivo Pentagon.
A kada su planovi propali, Evropljani su ostali da nose posledice, ograničeni na isporuku oružja, i to ne najvažnijeg. Dok Peking, Moskva i Nju Delhi prave novu arhitekturu sveta, Berlin i Pariz se bave unutrašnjim krizama i protestima.
„Ekonomski rat protiv Rusije bio je čin samouništenja za Evropu“, piše Tod. Nemačka ekonomija stagnira, inflacija i nejednakost rastu, a Ujedinjeno Kraljevstvo je, po njegovim rečima, „na ivici kolapsa“. Francuska ide istim putem, dok su društva širom Zapadne Evrope u stanju hronične napetosti.
Ta napetost, upozorava, nije počela juče – ona je samo eksplodirala sada, kad su liberalna tržišta i nekontrolisana globalizacija razorila industrijsku bazu, a imigracija unela krizu identiteta.
Posebno oštro piše o novoj obrazovnoj eliti – o sloju ljudi koji se, pod maskom progresivnih vrednosti, udaljio od običnog sveta. „Masovno visoko obrazovanje stvorilo je klasu koja prezire radničku kulturu, porodicu i religiju, a uzdiže apstraktne vrednosti koje ne hrane nikoga“, kaže Tod. Ta elita, tvrdi, oblikuje diskurs, ali ne razume više sopstvena društva.
Industrijska proizvodnja, dodaje, odavno se preselila drugde – u Aziju, ali i u istočnoevropske zemlje koje su, nakon raspada SSSR-a, ponovo postale periferija Zapada. „To su njihove unutrašnje Kine – radnici brojni, ali bez moći, jeftina rezerva za evropske fabrike“, piše on sa dozom gorke ironije.
Na kraju, Tod ne nudi jednostavan zaključak. Njegov tekst više liči na upozorenje nego na proročanstvo. Upozorenje da je raspad Zapada proces koji ne mora biti dramatičan, ali je neumoljiv. A možda, kako kaže, svet samo prolazi kroz još jedan ciklus u kojem stari poredak mora da se uruši da bi novi nastao.
Webtribune.rs
