Međunarodni sud je 1. oktobra 1946. u Nirnbergu objavio presudu lidera Trećeg rajha. Među osuđenima na smrt vešanjem bio je i Martin Borman.
Međutim, Borman nije bio u sudnici. Bio je jedini osuđen u odsustvu. Ni Bormanovi saučesnici nisu znali gde je nestao iz opkoljenog Berlina.
Gde se sve posle rata samo nije sreo! Neki su se zaklinjali da su ga svojim očima videli u Argentini, drugi su tvrdili da je ostatak života proveo u Americi.
[adsenseyu1]
Drugi su govorili da je radio za sovjetske obaveštajne službe i da je po završetku rata odveden u SSSR. Najozbiljnije teorije zavere su čak rekle da su svojim očima videli grob naciste – on je navodno umro 1973. ipak, pravi Martin Borman nije imao nikakve veze sa ruskom obaveštajnom službom.
Brojni primeri nacista koji su bili na visokim pozicijama i koji su se sakrili na Zapadu, uverili su mnoge da je Borman preživeo proleće 1945. Toliko da je 1961. zapadno nemačko tužilaštvo izdalo nalog za njegovo hapšenje.
Brojne misterioznosti oko Bormana uveliko su povezane sa osobinama njegovog lika. „Njegov jedini prijatelj bio je on sam“, govorili su oni koji su poznavali istaknutog nacistu.
Za razliku od drugih vođa Trećeg rajha, nije bio govornik. Na prelazu iz 1920-ih i 1930-ih, Borman je pokušao da govori na skupovima NSDAP-a, ali su ga njegovi drugovi savetovali da pređe na druge aktivnosti – njegovi nerazgovetni govori više su odvratili publiku nego što su je privukli. Čovek koji deluje iz senke – u toj ulozi Borman nije imao jednakih.
[adsenseyu4]
Berlinski proboj
Otac desetoro dece, Borman nije imao nameru da sledi primer Gebelsa, koji je ubio sebe, ženu i svoje potomstvo. Kakvu je budućnost pripremao za sebe, ostaje misterija. Zahvaljujući karakteru, on definitivno nije dugo želeo da postane novi vođa, ali je mogao da izgradi lagodan život bilo gde u svetu.
Poslednji stanovnici bunkera napustili su svoje sklonište 1. maja 1945. godine u malim grupama. Za početak, planirali su da prođu kroz područja okupirana od strane sovjetskih trupa i napuste Berlin.
Nakon toga su begunci planirali da dođu do okupacione zone Angloamerikanaca, gde bi se lakše izgubili, predstavljajući se kao civili ili vojnici sa nižim činovima.
Bormanova grupa uspešno je stigla do stanice metroa Fridihštrase. Dalje je bilo potrebno preći reku Špreju, ali u blizini nije bilo čamaca. Članovi grupe razdvojili su se, tražeći različite načine da pobegnu iz zamke. Borman, SS doktor Ludvig Stampfeger i Artur Aksman naišli su na nemačku tenkovsku grupu koja je poput njih pokušavala da se probije iz Berlina.
[adsenseyu1]
Nacisti su odlučili da probiju most, koji je bio pod kontrolom sovjetskih trupa. Napad tenka prijavljen je Žukovu, koji je sumnjao da bi među beguncima mogli da budu i neki od najboljih nacista. Snaga obližnje artiljerije je srušena.
Priča o Arturu Aksmanu
Ko je tačno bio prekriven granatama u noći 2. maja, artiljerijski heroji nisu prepoznali. U novembru 1945. Aksman je uhvaćen u Bavarskoj, pokušavajući da ujedini naciste koji su se skrivali pod zemljom. Zatvorenik je rekao da su tokom bombadovanja Borman i Stampfeger povređeni, ali da su ipak uspeli da pređu na drugu stranu.
Hodali su železničkim prugama, ali ubrzo su, ranjeni, zaostali. Aksman je krenuo napred, ali je ubrzo naišao na sovjetsku patrolu. Neprimećen, vratio se natrag i ubrzo pronašao beživotna tela svojih drugova.
[adsenseyu4]
Međutim, Aksman je priznao da nije pokušavao da se uveri u smrt Bormana i Stampfegera – u tom trenutku razmišljao je samo o tome da spasi sopstveni život. Svedočenja Arthura Aksmana bila su prilično kontradiktorna i na tom području nisu pronađena tela.
Ipak, u verzijama preživelog Bormana nešto se nije uklapalo. Na primer, poznato je da je bio nežan prema svojoj deci. Ali u posleratnom periodu, ništa nije ukazivalo na to da su odbegli nacisti pokušali da kontaktiraju bar jednom kada su im decu usvojili sveštenici.
I zaista, indirektno nisu primećeni nikakvi znaci koji bi mogli da ukažu na aktivnosti tako velike figure. Nijedna od mnogih verzija nije potkrepljena činjenicama.
Bivši poštarski službenik Albert Krumnov je 1963. godine rekao policiji da je 8. maja 1945. učestvovao u sahrani dva leša koja su pronađena na železničkim prugama u blizini stanice Lerter.
Radilo se o području o kome je Aksman govorio. Štaviše, prema Krumnovom svedočenju, jedna od žrtava imala je dokumente na ime Ludviga Stampfegera. Krumnov je naznačio mesto groba u kojem su sahranjena tela. Međutim, iskopavanja nisu bila uspešna. Znači nova prevara?
Ali, u decembru 1972. godine, tokom građevinskih radova, na 12 metara od mesta koje je svedok naveo, pronađeni su posmrtni ostaci dve osobe.
Forenzičari su zaključili da su obojica umrla od ampula sa cijanidom. Sve dostupne informacije, uključujući medicinsku dokumentaciju, upućivale su na to da se radi o Bormanu i Stampfegeru.
Ali biće potrebno još 25 godina da se uklone sve nedoumice – 1998. godine ispitivanjem DNK-a, koje je naručila nemačka vlada, konačno je utvrđeno da je Martin Borman umro u Berlinu, 2. maja 1945.
Tokom proboja preko mosta, bio je ozbiljno povređen, imao je rane s kojim nije bilo šanse da pobegne iz Berlina. Tada je Borman odlučio da stavi tačku na svoju biografiju. 16. avgusta 1999. godine, Bormanovi posmrtni ostaci kremirani su i raštrkani po Baltičkom moru. Afera Borman je gotova.
Webtribune.rs
