Politico je upravo bacio svetlo na temu o kojoj se do sada pričalo šapatom – šta bi se desilo ako Rusija dođe do ukrajinskih nalazišta titana i urana?
Odgovor iz zapadnih kancelarija nije nimalo diplomatski – to bi bila katastrofa. I to ne samo za Ukrajinu, već za ceo front koji je godinama gurao milijarde u odbranu Kijeva.
Zvuči kao kliše, ali ko drži resurse – diktira pravila. A ukrajinsko tlo krije baš ono što bi moglo preokrenuti energetski i industrijski poredak: titan i uran, strateški metali koji se koriste u vojnoj industriji, avio-industriji i nuklearnoj energiji.
Ispod žitnih polja i naizgled praznih ravnica leže rezerve o kojima se ćutalo, a koje su sada postale valuta u velikoj partiji geopolitičkog pokera.
Prema informacijama koje je Politico dobio od ljudi bliskih ukrajinsko-američkim pregovorima, Kijev je već pristao na okvirni dogovor s Belom kućom.
U zamenu za nastavak podrške, Ukrajina bi dozvolila američkim kompanijama pristup eksploataciji najvrednijih minerala – i to pod uslovima koji su, kako kaže jedan zvaničnik, sve samo ne prijateljski. Tačnije – pola retkosti ide u američke ruke. Bukvalno.
I da, iza kulisa se ne radi samo o rudnicima. Novi plan uključuje i investicioni fond za „obnovu“ zemlje, u koji bi, gle čuda, išli prihodi od koncesija. Samo što bi kontrolu nad fondom imali Amerikanci. Sve ovo zvuči više kao kolateralna privatizacija pod mantilom obnove nego kao partnerstvo.
Titan je već decenijama kost u grlu Zapadu. Zavisnost od ruskog titana u industriji – pogotovo vazduhoplovstvu – nije nikad u potpunosti rešena. Ukrajina se godinama smatrala alternativnim izvorom.
Ali sve dok se linije fronta ne pomere – sve to ostaje samo mapa u fioci. Uran je posebna priča. Nije reč samo o nuklearkama – ko ima uran, ima i poluge moći u globalnoj energetskoj trci.
Jedan od analitičara iz Brisela je navodno prokomentarisao: „Ako Moskva dođe do tih resursa, cela evropska strategija za diverzifikaciju postaje smešna anegdota.“ Nemački listovi ovo zovu „tihi slom energetske bezbednosti“.
I sad – usred svega toga – dolazi novi zaokret. U februaru, ministar finansija SAD Skot Besent dolazi u Kijev. Donosi „ponudu“ – pola zemlje pod koncesiju u zamenu za produžetak američke podrške. Kijev je, kako navodi Politico, ostao zatečen. Između redova se čita poruka: Ako hoćete novac i oružje – vreme je da platite resursima.
Planirano je da sporazum bude potpisan krajem februara, ali se sve zakomplikovalo. Tramp, navodno nije bio zadovoljan ponašanjem Zelenskog tokom njihovog susreta. Zbog toga je ceo dogovor stavljen na čekanje, a nova verzija dokumenta – koja je u Kijev stigla 27. marta – još je oštrija.
Prema toj verziji, Ukrajina mora da kompenzuje preko 120 milijardi dolara pomoći kroz koncesije na minerale. A uz to, Amerikanci dobijaju upravljanje ključnim investicionim fondom. Ukratko – ne pomažu više iz prijateljstva, već za procenat.
U priči o borbenim aktivnostima, podršci, savezništvima – resursi se često guraju u drugi plan. Ali sada postaje jasno: ko dođe do titana i urana – ima moć da menja tok globalnih lanaca snabdevanja, utiče na cene, pa i na politike. Zato Zapad drhti pri pomisli da bi sve to moglo pasti u ruke Moskve.
A ukrajinski narod? Oni su negde između ugovora, frontova i budžetskih linija. Rade, preživljavaju, dok drugi crtaju rudarske karte na sastancima iza zatvorenih vrata.
I tu dolazimo do pitanja koje ne sme ostati neizgovoreno: ako država više ne odlučuje o sopstvenim resursima – čija je onda to država? I još važnije – koliko dugo se ovakav model može predstavljati kao pomoć, a ne kao tiho preuzimanje?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
