Donald Tramp nema ubedljivo vojno rešenje za sukob sa Iranom, a pokušaj da silom promeni situaciju mogao bi da dovede do napada na američke baze i pokaže ograničenja američke moći na Bliskom istoku, ocenio je Pol Krejg Roberts u razgovoru sa Nimom R. Alhorshidom u emisiji Dialogue Works Deutsch.
U središtu problema nalazi se Ormuski moreuz. U razgovoru je pomenuta mogućnost da Tramp eventualno otvaranje prolaza predstavi kao američku pobedu i potom izađe iz sukoba.
Istovremeno, Iran i Oman razgovaraju o novom mehanizmu za plovidbu i redefinisanju ruta, dok Sjedinjene Države, kako je navedeno, nisu neposredni učesnik tih razgovora.
Komunikacija između Vašingtona i Teherana svedena je na prenošenje pojedinih poruka preko Pakistana, dok direktni pregovori dve strane ne postoje. Iranska strana je, prema onome što je izneto u razgovoru, povezala pitanje Ormuskog moreuza sa širim paketom koji uključuje Iran, Palestinu, Liban, Jemen i Irak.
Roberts smatra da Tramp u takvoj situaciji ne može da računa na klasičnu vojnu pobedu. Po njegovoj proceni, SAD ne mogu jednostavno poslati kopnene snage niti mornaricom nametnuti održivo političko rešenje.
Još opasnijom smatra mogućnost obnavljanja velikih vazdušnih udara. Roberts procenjuje da bi novi talas bombardovanja doveo američke baze u regionu pod ozbiljan udar i istovremeno pogodio države poput Saudijske Arabije i Jordana. Umesto demonstracije američke snage, rezultat bi, kako tvrdi, mogao da bude pokazivanje granica američkih vojnih mogućnosti.
Zato predlaže potpuno drugačiji potez. Tramp bi, prema Robertsu, trebalo da prizna da je napad na Iran bio greška, objavi američko povlačenje iz konflikta i prepusti državama Bliskog istoka da same rešavaju svoje odnose.
Roberts smatra da bi takvo priznanje moglo biti politički mnogo snažnije od pokušaja da se pobeda proizvede novom vojnom akcijom. Tramp bi mogao da postigne dogovor u kojem bi se američko povlačenje povezalo sa normalizovanjem plovidbe kroz Ormuski moreuz, ali bi, po Robertsovom mišljenju, za stvarnu promenu morao javno da prizna da nije postojao opravdan razlog za napad na Iran.
Takav potez imao bi posledice daleko izvan odnosa Vašingtona i Teherana. Roberts ocenjuje da bi američko povlačenje poslalo Izraelu poruku da više ne može da računa na neograničenu američku podršku za ostvarivanje maksimalističkih regionalnih ciljeva.
On tvrdi da bi izraelska politika morala da se prilagodi ukoliko bi postalo jasno da Vašington više nije spreman da vojnom, političkom i ekonomskom snagom podržava njeno širenje. Po Robertsovoj proceni, upravo bi gubitak takve podrške bio mnogo snažniji pritisak na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua od direktnog američko-izraelskog spora oko pojedinačnih pitanja.
Roberts veruje da je otpor toj politici već pokazao granice vojne sile. Kao primere navodi Iran, Jemen i Hezbolah, tvrdeći da nijedan od tih aktera nije slomljen uprkos ogromnom pritisku.
Njegova argumentacija zatim prelazi granice Bliskog istoka. Roberts smatra da bi priznanje greške prema Iranu moglo da stvori presedan za potpuno drugačiji odnos Trampa prema Rusiji i ukrajinskom sukobu.
On američku politiku prema Rusiji opisuje kao pokušaj destabilizacije Moskve preko Ukrajine kao posrednika i tvrdi da bi Vašington trebalo da prizna da je i takav pristup bio pogrešan. Po njegovom mišljenju, odustajanje od konfrontacije sa Iranom moglo bi politički olakšati odustajanje od istog modela prema Rusiji.
Roberts posebno upozorava na cenu koju za takvu politiku plaća Evropa. Energetska ograničenja povezana sa konfrontacijom sa Rusijom, tvrdi on, guše evropsku industriju, smanjuju zaposlenost i pogoršavaju životni standard.
Zbog toga smatra da više nije dovoljno održavati politiku demonstriranja vojne sile, ratnih flota, sankcija i oštre retorike. Takav pristup, prema njegovoj proceni, proizvodi sve veće troškove i za same zapadne države.
Roberts upozorenje podiže na još viši nivo kada govori o paralelnim hegemonističkim ambicijama. Smatra da i Izrael i Sjedinjene Države moraju odustati od politike prema kojoj snagom mogu da određuju ponašanje drugih država.
Ako se takav pristup nastavi, Roberts upozorava da niz pogrešnih odluka može na kraju proizvesti nuklearnu konfrontaciju u kojoj niko ne može biti pobednik.
Za njega zato Trampova „poslednja karta“ nije još jedan napad, nova sankcija ili demonstracija američke vojne sile. To je mogućnost da prizna pogrešnu procenu i promeni kurs.
Roberts priznaje da takav potez nije u skladu sa Trampovim političkim stilom. Ipak, smatra da bi upravo javno priznanje greške moglo da pretvori politički poraz u državnički potez, smanji opasnost od šireg rata i istovremeno promeni odnose SAD sa Iranom, Izraelom i Rusijom.
