Pokrenuto mnogo ratova – Da li je to slučajnost

Samo u prošla 24 meseca započeo je, obnovio se ili eskalirao zapanjujuće veliki broj oružanih sukoba.

Neki su bili potpuno zamrznuti, drugi su se „dugo krčkali“, a sada su svi postali aktivni.

Popis sukoba, kako se navodi, ne obuhvata samo ratove u Gazi i Ukrajini već i neprijateljstva između Jermenije i Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu, tenzije na tzv. Kosovu, borbe u istočnom Kongu, previranja u Sudanu i krhki prekid vatre u Tigraju, koji bi mogao razjediniti Etiopiju u bilo kom trenutku.

Tu su i Sirija i Jemen, kao i bande i karteli koji neprestano prete vladama Haitija i Meksika. Na sve to treba dodati moguće izbijanje velikog rata u istočnoj Aziji, poput kineske invazije na Tajvan, piše Pol Poust za „Atlantik“.

„Uppsala Conflict Data Program“, koji prati ratove na globalnom nivou od 1945. godine, identifikovao je 2022. i 2023. kao najkonfliktnije godine u svetu od kraja Hladnog rata.

Slučajnost?

Tri teorije mogu uverljivo objasniti fenomen, a koja god od njih bila ispravna, ishod sugeriše da će se sukobi verovatno nastaviti razmnožavati još neko vreme.

Prvo objašnjenje je slučajnost – odnosno, današnju količinu ratova trebalo bi posmatrati kao nešto više od niza nesrećnih događaja koji se mogu ponoviti ili pogoršati u bilo kom trenutku. Iako je ova teorija možda razumna, nije umirujuća niti pomaže u predviđanju kada će se sukobi pojaviti ili koje će razmere na kraju poprimiti.

Iako se slučajnosti svakako događaju, trenutni sukobi događaju se, ipak, u vreme velikih promena u međunarodnom sistemu. Čini se da je era „Paks Amerikane“ završila, a SAD više nisu spremne da kontrolišu svet, navodi se u analizi.

Do ranih 2010-ih godina SAD su se zaglavile u dva izgubljena rata i oporavljale su se od finansijske krize. Svet se takođe promenio, a moć se razlila s jedinstvenog pola Vašingtona na više sila u usponu.

Kako je tadašnji državni sekretar SAD Džon Keri rekao 2013. godine: „Živimo u svetu koji više liči na 18. i 19. vek“, a multipolarni svet, u kom se nekoliko velikih sila takmiči za prednost na globalnoj pozornici, krije potencijal za više sukoba, velikih i malih.

Konkretno, misli se najviše na Kinu, koja se pojavila kao velika sila koja želi da utiče na međunarodni sistem, bilo iskorišćavanjem ekonomske privlačnosti svoje inicijative „Pojas i put“ ili vojnom revizijom statusa kvo u svom regionu.

Rusija nema kinesku ekonomsku snagu, navodi se dalje, ali i ona nastoji da dominira svojim regionom, uspostavi se kao uticajan globalni igrač i da revidira međunarodni poredak.

Obe su zemlje dovoljno jake da poremete međunarodni poredak pod vođstvom SAD, koristeći revizionističke osećaje koje dele sa zemljama širom globalnog Juga, a takmičenje velikih sila može biti recept za nered.

Ta multipolarnost nije jedina promena koja prethodi sadašnjem talasu sukoba. Međutim, druge promene, poput klimatskih promena i posledice koronavirusa, kao da upućuju na multipolarnost, ako ne kao uzrok, onda kao faktor nedelotvornosti globalnog odgovora, a time i rizika prema još većem sukobu.

To znači da se saradnja koja je neophodna ne može odvijati u sistemu u kom se velike sile stalno takmiče.

Rat u Ukrajini, najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata i rat koji će se nastaviti i nakon 2024. godine, privlači pažnju međunarodnih aktera koji bi inače bili u dobroj poziciji da spreče eskalaciju bilo koje od gorenavedenih kriza.

Ovaj slučaj nije isto što i distrakcija velikih sila, u kojoj se najmoćnije države sveta jednostavno ne uspevaju usredsrediti na nove krize. Umesto toga, velikim silama nedostaje diplomatski i vojni kapacitet da odgovore na sukobe izvan Ukrajine, i drugi akteri to znaju.

Tu je i rat u Gazi. Budući da su velike sile svoje diplomatske i vojne resurse usredsredile na Ukrajinu, Hamas je procenio da je međunarodno okruženje prikladno za napad na Izrael.

Ova tri objašnjenja – slučajnost, multipolarnost, ruski rat u Ukrajini – međusobno se ne isključuju. Ako ništa drugo, povezana su, jer su ratovi složeni događaji. Pad hegemonije SAD doprinosi rastućoj multipolarnosti, a takmičenje velikih sila sigurno je hranilo rusku agresiju i odgovor Zapada.

Posledica toga je da su drugi uhvaćeni u unakrsnu vatru velikih sila ili će sami pokušati zapaliti požar. Čak i ako se nijedan od ovih ratova ne izdigne na nivo trećeg svetskog rata, oni će svejedno biti razorni.

(B92)


Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social