Kad bi Amerikanci sutra krenuli u proksi rat protiv Kine, sličan onom kakav vode protiv Rusije u Ukrajini, zar stvarno misle da bi neko sa Filipina ili Južne Koreje, pa čak i sa Tajvana ginuo za njih, retorički pitaju sagovornici Sputnjika posle novih tenzija u odnosima Vašingtona i Pekinga zbog incidenta s kineskim balonom iznad SAD.
Balon, kako kažu Kinezi meteorološki, a špijunski po viđenju SAD, posle višednevnog leta američkim nebom oboren je iznad Atlantika. Usledila su oštra reagovanja iz Pekinga, uz poruku da zadržavaju pravo da preduzmu „sve neophodne kontramere“. Otkazana je i poseta američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Kini, ali ubrzo je stiglo i upozorenje generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga da je u Aziji moguć sukob po modelu ukrajinskog.
„Ideja Amerike koja misli da može da bude nadmoćna u odnosu na Kinu u tom delu sveta je zabluda. Oni bi doživeli težak vojni poraz ako bi ušli u sukob s Kinom danas, a još gori ako bi ušli, kako predviđa jedan američki general, 2025. godine“, uveren je advokat i publicista Branko Pavlović.
Kad Amerika misli da je nekom zadala udarac ne razume da je naterala te države da budu još bolje, samostanije i stabilnije. Gledajući usko, vidi samo da će ona da pobedi što je već danas nerealno a sutra će, smatra Pavlović, biti još manje realno.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Opisujući ponašanje Amerike, kaže da se ona drži uvek istog obrasca.
„Šta govori Amerika? Ona kaže: neko se razvija – ja to moram da sprečim, neko sarađuje – ja to moram da prekinem, neko je dovoljno jak da ne mogu da mu pretim – moram da povećam svoje vojno prisustvo da bi on bio u strahu od mene. To je politika koja se kandiduje s jedne strane. Na drugoj strani je politika predvođena Rusijom i Kinom, a koja kaže – kakve pretnje, uvažavamo sve države, dajte da sarađujemo“, ističe Pavlović.
Drama kao za holivudski blokbaster
Po mišljenju dugogodišnjeg dopisnika iz Pekinga Milorada Dende, „slučaj balon“ šalje poruku da Amerika mora da shvati da ima pred sobom veliku silu i da se navike da velika sila radi ono što i Amerika, a da su baloni, sateliti i slično deo ukupnog pejsaža velikih sila i saznavanja podataka o protivniku.
S druge strane, kako ističe Denda, ako i američki generali već nekoliko dana izjavljuju kako je neminovan rat Kine i SAD oko Tajvana, a jedan precizira da će se to dogoditi do 2025. godine, prirodno je da Kina ispituje, pa i uz pomoć balona, da li se to Amerika sprema za rat.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Druga strana je, primećuje novinar, ono što su Kinezi definisali kao paranoju koja je podstakla antikinesku javnost i strukture u SAD da od jednog balona naprave dramatizaciju koja vodi u holivudski blokbaster, u politički šou.
Denda citira azijskog komentatora koji je čitav slučaj kratko opisao rečenicom „dobro došli u rivalstvo velikih sila 21.veka“, ali dodaje da Amerika na žalost to ne shvata, a trebalo bi.
Po mišljenju Pavlovića, rivalstvo o kome se stalno govori je samo pokušaj drugih država da ne budu ugrožene od Amerike.
„Niko ne želi Americi ništa da naudi, samo da se zaštiti od toga da ona ne šteti drugima. To je samo odbrambena reakcija, naravno, sa željom da se svaka država razvija u skladu sa svojikm unutrašnjim potencijalom a ne da bude sputana američkim pritiskom.“
Kao važan momenat u slučaju s balonom Pavlović izdvaja i oštru reakciju Kine na njegovo obaranje.
„Ako to uporedimo sa reakcijama Kine 1999. kad su im sa pet navođenih bombi uništili ambasadu u Beogradu, sadašnja Kina mnogo burnije reaguje za balon koji jeste povredio teritorijalni integritet SAD nego što je 1999. reagovala na ambasadu koja je na pravdi Boga gađana i ubijeno je troje ljudi. Koliko se svet promenio, koliko je Kina 2023. mnogostruko jača od Kine 1999. u svakom pogledu. Pritom, njena samouverenost nije bildovana nego stvarna – ekonomski je šest puta jača nego 1999, vojno sigurno 7-8 puta, tehnološki kako god hoćete,“ konstatuje sagovornik Sputnjika.
Posebna je priča što je balon pokazao da sever Amerike nema nikakav PVO sistem, ističe Pavlović uz zapažanje da Amerika uprkos tome ide na dolivanje benzina na vatru u odnosima sa Kinom.
„To vodi u jednosmernu ulicu jer Amerika ne može da eskalira sukob sa Kinom. Oni vode politiku kao da mogu, ali ako bi iko trezven to stavio na papir shvatio bi da od toga nema ništa“, smatra on.
Komentarišući jednu od verzija u medijima da je balon lansiran jer su neki krugovi u Pekingu želeli da miniraju Blinkenovu posetu Kini, Denda kaže da na Zapadu ponekad farsično tragaju za pukotinama i podelama u kineskom sistemu.
„Ne treba imati iluzija, radi se o istoj politici sa različitim dometima šarma. Novi kineski ministar spoljnih poslova Žin Gang jeste novo lice, ali je njegov šef dosadašnji ministar Vang Ji koji vodi spoljnu politiku u Centralnom komitetu. To je podela uloga – mladi operativac i stari prekaljeni diplomata u CK gde se i osmišljava kineska spoljna politika. Tako da je to po sistemu „milo što se babi snilo“, da ima rascepa“, smatra Denda.
Da li je to NATO postao NAPTO
Kad je reč o razlozima za otkazivanje posete, on podseća da su Kinezi odmah rekli da to nije balon nego strahovite podele u SAD gde vlada neka vrsta haotičnog stanja – šta će reći republikanci a šta demokrate – i pritisci da se poseta otkaže, a da Kinu treba udarati najjačim oružjem.
„Možda u SAD postoje veći razlozi da do te posete ne dođe, s obzirom na prtljag s kojim bi Blinken došao u Peking, a i pitanje kakvi su uopšte mogući dometi. S druge strane, Kina je imala mnogo više razloga da otkaže tu posetu, a nije. Pre nekoliko dana američki ministar odbrane Lojd Ostin je potpisao ugovor o pristupu u još četiri filipinske baze za američke vojnike. Slavodobitno zapadni mediji pišu da je na taj način Amerika zaokružila luk oko Kine i sad joj više nema mrdanja – Japan, Južna Koreja, Tajvan, Filipini, Australija i – Kina nema kud. Dakle, dolazi Blinken da razgovara o poboljšanju odnosa, a on zatvara luk“, rezimira situaciju Denda.
On podseća da je pre Ostina na Dalekom istoku boravio i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, obišavši Japan i Južnu Koreju, zbog čega su, kako kaže, kineski mediji posprdno pitali da li je to NATO (Severnoatlantska alijansa) postao NAPTO (Severnoatlantsko-pacifička alijansa):
„I sad sve to treba gledati kao dobronamerne gestove prema Kini pred važnu posetu Blinkena? Pa valjda Peking ima razloga da se ljuti.“
Pavlović očekuje da će Amerika nastaviti da vodi agresivnu politiku prema Pekingu, iako je još Henri Kisindžer upozoravao da nije pametno ulaziti u sukob istovremeno sa Rusijom i sa Kinom.
„Ona će voditi maksimalno agresivnu politiku prema svima. Prioritet je tu Kina, oni to i ne kriju. Prethodno su mislili da mogu da slupaju RF da bi usamili Kinu pa im je to sve propalo sa Ukrajinom, sankcijama… . Vrlo su uspešni u stavljanju pod kontrolu EU i Britaniju ali na ovoj strani gde su hteli ofanzivno da igraju trpe poraz za porazom“, navodi naš sagovornik.
U Kisindžerovo vreme je, obrazlaže on, bio suverenistički imperijalizam, a ovo je globalistički imperjalizam.
„Ali pogrešili su – jača saradnja između Kine i Rusije u bezbroj oblasti, od enermno ubrzanih ekonomskih odnosa da ovih na međunarodnom palnu. To je sad sve kasno, ceo svet praveći svoje organizacije – ŠOS, Briks, Asean – pročitao je tu igru Amerike da hoće da uništi sve protivnike jednog po jednog i mnogo pre su krenuli u integracije“, kaže Pavlović.
On napominje da je priča sa balonom pokazala da svaka sitnica može da se iskoristi za podizanje tenzija ali da treba biti svestan da se ceo svet bori protiv globalističkog imperijalizma koji, smatra, mora biti pobeđen, dok Milorad Denda dodaje:
„Ovo je borba da se svet ne fragmentira kako rade Amerikanci, da bukvalno napravi torove iz kojih će režati jedni na druge nego da jačaju nezapadne sile i zemlje koje neće u tu fragmentaciju nego hoće u saradnju.“
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Tanja Trikić (sputnik)
