Pogrešne istorijske analogije – Zašto je Zapad potcenio Rusiju

Zapadna politika u Ukrajini zasnovana je na nizu pogrešnih istorijskih analogija koje su oblikovale kako strateški, politički pristup, tako i taktički pristup na bojnom polju

Nakon što je ukrajinska kontraofanziva 2023. godine pretrpela neuspeh – uprkos slanju naoružanja vrednog više milijardi dolara i višemesečnoj obuci – otpočelo je nizanje izgovora za poraz.

Oni idu otprilike ovako:

Zapad je bio previše spor u obezbeđivanju raketa i aviona;

Rusija je imala previše vremena na raspolaganju da pripremi rovove i minska polja;

Ukrajini je bilo potrebno više vremena da nauči taktike ratovanja sadejstvom različitih elemenata vojske kao i da na efikasan način angažuje zapadna oklopna vozila.

Ipak, u temelju ovih izgovora jeste jedan širi analitički neuspeh koji bi tek trebalo priznati: manjkave i često neadekvatne istorijske analogije vodile su vojne planere da potcene rusku otpornost.

Čak je i danas – uz strašnu cenu preteranog samopouzdanja koja je postala svima očigledna, pa i Ukrajini, koja se našla na prekretnici – i dalje aktuelna ista pogrešna analiza ruskog protivnika.

Iznova i iznova, donosioci političkih odluka i komentatori zasnivaju svoja očekivanja o ratu na pogrešnim istorijskim analogijama. Jedan primer je rusko prihvatanje masovnih žrtava i pribegavanje napadima „ljudskim talasom”, u kojima se trpe gubici u odnosu tri ili četiri ruska za svakog stradalog ukrajinskog vojnika.

Ponavljanje istorije

Iznova i iznova – sve do ovog trenutka – komandanti i komentatori navode ovo kao znak velike ruske slabosti. Bez obzira da li se govori složenom terminologijom o „stepenu asimetričnog iscrpljivanja” ili se ruski vojnici jednostavno označavaju kao „topovska hrana”, analitičari često beleže da je takvo olako rasipanje ljudskih života nasleđe tromih sovjetskih i carističkih armija.

Ali ono što oni često propuštaju da primete jeste da ova taktika neretko donosi pobede. Carske armije trpele su teške gubitke u borbama sa švedskim, persijskim i turskim snagama dok su gradile rusku imperiju. Boreći se protiv Napoleona, Rusi su imali isti broj žrtava koliko i Francuzi, uprkos tome što su imali prednost borbe na sopstvenoj zemlji i što su bolje bili pripremljeni za rusku zimu.

Sovjetski maršal Žukov pretrpeo je 860.000 žrtava spram nemačkih 200.000 u bici kod Kurska u Drugom svetskom ratu. Takođe je izgubio 1.500 tenkova naspram 500 nemačkih, ali je Kursk zapamćen po velikom trijumfu Sovjeta, koji je skršio poslednje nade Hitlera u pobedu. Može li neko da zamisli kako Nemačka proslavlja nesrazmeran odnos u žrtvama dok trpi poraze od „Staljinovih hordi”?

Koliko god ova taktika izgledala šokantno – u pitanju je resurs kojim Moskva raspolaže, a Kijev ne. Razmotrimo bitku za Bahmut i dnevne biltene koji su se hvalisali ukrajinskim uspesima u eliminisanju hiljada Rusa, sve do trenutka kada je Bahmut pao u ruke plaćeničkoj grupi Vagner – što je neobično podsetilo na brojčane bilanse žrtava  (body-count bulletins) u Vijetnamskom ratu.

U Bahmutu, Ukrajina je pred navalom lako zamenljivih ruskih osuđenika izgubila nezamenljivi krem svoje armije, koji je pretvoren u jurišne trupe u bezizglednoj odbrani strateški nevažnog grada, za koji se predsednik Zelenski zaklinjao da nikada neće pasti. Prosečna starost ukrajinskih vojnika je sada 43 godine.

Gubitak Bahmuta je oštetio ukrajinski moral, dok analitičari tvrde da je tada zapravo pao ruski moral. I oni nas podsećaju na vojne katastrofe koje su izazivale ruske ustanke u prošlosti – 1905. godine posle poraza u Rusko-japanskom ratu, ili debakl u Prvom svetskom ratu, koji je vodio ka kolapsu vladavine dinastije Romanov 1917. godine.

Kad se uzmu u obzir njihove poteškoće i patnje, zbog čega Rusi ponovo ovo ne bi uradili i zbacili Putina? Analitičari i tumači često ignorišu da je, nakon decenija ekonomskog haosa i globalnog poniženja 1990-ih godina 20. veka, Putin zavredio poštovanje zbog uspostavljanja stabilnosti i vraćanja nacionalnog samopoštovanja. Car Nikolaj II je, nasuprot tome, više ličio na Borisa Jeljcina – slab i izolovan vladar, koji se oslanjao na omražene savetnike i koji je vladao u haotičnoj situaciji.

Pogrešne analize

Takođe je verovatno da, za razliku od udaljenog debakla u ratu sa Japanom ili evropskog krvoprolića koje je izazvao austrijsko-srpski nesporazum, mnogi Rusi veruju u ispravnost ovog rata, zato što Krim i Donbas smatraju istorijski i kulturno ruskim teritorijama.

Bez obzira da li potiče od duboko usađenih imperijalnih sklonosti ili od decenija anti-zapadne propagande, Rusi i dalje podržavaju Putina i čak su i ponosni na uspeh svoje borbe protiv svega što NATO može da sruči na njih.

Nastojanje da se razumeju gledišta Putina i njegovih ljudi ne znači da je neko „proruski” orijentisan, bez obzira da li njihove stavove smatramo pogrešnim ili odbojnim. Naprotiv, takav pristup je ključan kako bi se „blagovremeno razmišljalo” uz adekvatne istorijske analogije, i od vitalnog je značaja kako bi se izbegla varljiva pretpostavka da će se ruski vojnici i građani ponašati onako kako bismo se mi ponašali.

Uoči ukrajinske kontraofanzive, šef američkog združenog generalštaba general Mark Majli je rekao da Rusima „nedostaje vođstvo, nedostaje im snažna volja, njihov moral je slab a njihova disciplina se narušava”. Naravno, ukoliko je vaša glavna istorijska lekcija ta da se ruska armija lomi pod pritiskom, onda pažljivo tražite znake nezadovoljstva i ubrzo uočavate kako kolaps samo što nije nastupio.

Tako površno poznavanje istorije, sjedinjeno sa pristrasnošću potvrđivanja, vodi ka pogrešnoj analizi. Zaustavljene žestokim ruskim otporom, ukrajinske trupe su i same govorile Majliju da greši: „Očekivali smo manji otpor. Oni drže položaje, ini imaju vođstvo. To nije nešto što često govorite o svom neprijatelju”.

Kako se kriza u Kijevu produbljuje, uz iznošenje različitih optužbi u javnost, komandanti na svim nivoima Ukrajinskih oružanih snaga saglasni su da su i oni i njihovi NATO savetnici teško promašili u procenjivanju ruske istrajnosti: „Ova velika kontraofanziva bila je zasnovana na jednostavnoj računici: kada Moskalji (uvredljiv izraz za etničkog Rusa) vidi bredlija ili leoparda, on će jednostavno pobeći”.

A što se tiče pitanja prenošenja borbi u Rusiju? Nekadašnji direktor CIA, general Dejvid Petreus, predvideo je da će se ruska odlučnosti „urušiti” posle ukrajinskih napada dronovima na Moskvu. Takvi napadi „preneće rat u blizinu ruskog naroda” i možda će uveriti Putinov režim da je, poput sovjetskog hladnoratovskog gliba u Avganistanu, sadašnji ruski rat u Ukrajini „u konačnici neodrživ”.

U stvari, sovjetske elite nisu sagledavale rat u Avganistanu kao neodrživ, niti su se preterano brinule oko javnog mnjenja. Bilo je potrebno da dođe i do smene generacija i do pojave hrabrog novog vođe za kojeg je prioritet bilo poboljšanje veza sa Zapadom – Mihaila Gorbačova – da konačno isposluje izlazak iz rata.

Poenta nije da rat nije skup. Rat u Avganistanu je bio skup, a ukrajinski rat je još i skuplji. Poenta je da prihvatanje poraza u velikom ratu – koji se opravdava kao vitalni nacionalni interes – nije verovatno, sve dok ne dođe i do postavljanja novog lidera i do promena u vladajućoj eliti.

A što se tiče „prenošenja rata do ruskog naroda” bombardovanjem Moskve, da li je tako nešto ikada davalo efekta? NATO je 1999. godine, bombardujući Beograd, preneo rat sa Kosova ka srpskom narodu, što ih je samo svrstalo na stranu diktatora Slobodana Miloševića; 25 godina kasnije, Srbi su ostali snažno proruski i anti-NATO orijentisani. A kada su čečenski pobunjenici bombardovali Moskvu i druge ruske gradove početkom 2000-ih godina, to je samo učvrstilo Ruse oko Putina i pomoglo da se opravda njegova sve autoritarnija vladavina.

Poslednja lekcija

Ovo nisu puke istorijske prepirke, već primeri pogrešnih analogija na kojima su se zasnivala i strategijska očekivanja i taktičke odluke. I one su skupo plaćene – i u pogledu ukrajinskih života, i u pogledu zapadne podrške.

Samouverenost među vašingtonskim i briselskim elitama je opala, iako zvaničnici i dalje tvrde da Ukrajina pobeđuje i da Putin „ne može izdržati duže od Zapada”. U stvari, pošto NATO prazni svoja skladišta opreme i propušta zadate rokove za proizvodnju nove municije, teško je ne doći do suprotnog zaključka, ukoliko neko nije zarobljen još jednom pogrešnom analogijom iz Drugog svetskom rata: onoj o Americi kao „arsenalu demokratije“.

Mnogi su poredili inovativne privatne američke proizvođače oružja sa ruskim, tehnološki oskudnim državnim fabrikama, predviđajući da će Moskva uskoro ostati bez municije. Umesto toga, Rusija je iznova i iznova opovrgavala narativ „da je kod njih sve u snazi bez pameti”, ne samo tako što je proizvodila više tenkova, artiljerije i artiljerijske municije od Zapada, već i mudrim zaobilaženjem sankcija, te razvojem novih precizno vođenih bombi, dronova i raketa. Možda ovo omalovažavanje ruske domišljatosti zaboravlja kaćušu, višecevni lanser raketa, legendarno artiljerijsko oruđe koje su kasnije u Drugom svetskom ratu iskopirali i Nemci i Amerikanci.

Uz nadolazeći krizu snadbevanja Kijeva municijom, korisno je pažljivije pogledati američku proizvodnju naoružanja u Drugom svetskom ratu, kada je „arsenal demokratije” u izvesnom smislu više podsećao na Putinovu nego na Bajdenovo ekonomiju.

Danas, međutim, Vašington se suočava sa složenim nizom institucionalnih prepreka: „modeli proizvodnje sa najnižim troškovima”, nevoljnost izvođača poslova da gomilaju zalihe, izvozna ograničenja i regulative o zaštiti životne sredine – što su sve faktori koji ne opterećuju Putina.

Poslednja lekcija koju bi trebalo izvući iz „trke naoružanja” u Drugom svetskom ratu jeste opreznost protiv tehnološke oholosti koja je primetna kada se Zapad razmeće superiornošću tenkova Leopard ili Abrams u odnosu na ruske tenkove T-72 i T-80.

Nemački tenkovi Tigar bili su očigledno nadmoćni u odnosu na sovjetske tenkove T-34 u Drugom svetskom ratu, ali su potonji bili jeftini, pouzdani i laki za masovnu proizvodnju. Kod Kurska, sovjetske snage su imale brojčanu prednost u tenkovima u odnosu 2:1.

Stoga kada NATO planeri i medijski analitičari ponavljaju refren o „topovskoj hrani” u vezi sa teškim gubicima koje Rusi trpe dok napreduju u bici za Avdejevku, trebalo bi da razmotre dosetku koja se pripisuje sovjetskom ratnom vođi Josifu Staljinu: „Kvantitet, sam po sebi, predstavlja poseban kvalitet”.

Robert Ingliš

Izvor: responsiblestatecraft.org

Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard