[adsenseyu2]
U domaćinstvima u Srbiji će od 15. oktobra početi postavljanje detektora koji će meriti nivo radona, jednog od najopasnijih uzročnika raka pluća.
Srbija je jedina zemlja u regionu i u Evropi koja nema mapu radona, prirodnog radiokativnog gasa koji je Svetska zdravstvena organizacija, posle pušenja, proglasila drugim najvećim uzročnikom raka pluća.
Zato će državna Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost polovinom oktobra po celoj Srbiji početi da postavlja detektore koji će nakon šest meseci pokazati nivo ovog opasnog gasa po objektima i regionima. Akcija je pokrenuta na inicijativu Međunarodne agencije za atomsku energiju.
Reč je o gasu bez boje i mirisa čija je koncentracija na otvorenom prostoru veoma niska. U zatvorenim prostorijama, međutim, radon se može akumulirati u visokim koncentracijama – kaže za „Blic” Maja Eremić Savković, pomoćnik direktora za radijacionu sigurnost u Agenciji.
Radona najviše ima u zemljištu ispod ili oko objekta, i to tlu koje sadrži glinu i fosfate. Ima ga i u građevinskim materijalima, nekim vrstama kamena, a najviše u granitu. Nema ga u drvetu, staklu, tkaninama…
Savković napominje da radon prolazi kroz temelje kuća i ventilacione otvore, te da koncentracija zavisi od konstrukcije zgrade, kvaliteta prozora, kao i od visine na kojoj se stan nalazi.
Radon u organizam ulazi respiratornim putevima, raspada se i na tkivo ostavlja velike posledice.
Agencija je pozvala građane da joj se prijave za postavljanje detektora u njihove kuće. Detektori koje Srbija dobija od Švedske su potpuno bezopasni i postavljaju se uglavnom na ormane. Nakon šest meseci šalju se na očitavanje u laboratorije u Švedsku. Rezultati se potom saopštavaju vlasniku kuće.
[adsenseyu4]
Zašto je radon opasan?
Radon je radioaktivan, ali su i elementi na koje se raspada (takozvani radonovi potomci) takođe radioaktivni i emituju alfa i beta čestice. Ovi elementi su metali (najbitniji su polonijum, radioaktivni izotopi olova i bizmut) i lako prijanjaju za sve površine, pa i na pluća ukoliko budu udahnuti. S obzirom da čovek prosečno udahne i izdahne oko 10 kubnih metara vazduha po danu, ljudska pluća se ponašaju kao usisivač za radon i njegove potomke.
Kada jednom prionu za površinu pluća razorno dejstvo prevashodno emitovanih alfa čestica tek dolazi do izražaja. Na ovaj način, zavisno od koncentracije, radon i njegovi potomci mogu da proizvedu visoku efektivnu dozu u plućima. Štetno dejstvo radona je dokazano u velikom broju epidemioloških studija, drugi po značaju uzročnik dobijanja raka pluća. Pored toga, radon je uvršten u red glavnih zagađivača vazduha u zatvorenim prostorijama.
Kako radon dolazi u kuće i stanove?
Uran i torijum su jezgra roditelji svih radioaktivnih elemenata na Zemlji (sa izuzetkom već pomenutog kalijuma 40). Uran se nalazi u različitim koncentracijama u zemljinoj kori i raspada se redom na torijum, protaktinijum, radijum i radon. Radon za razliku od ostalih je hemijski inertan i može da se kreće porama i pukotinama u zemlji i mineralima. Krećući se porama i pukotinama konačno može da dođe i do površine odnosno atmosferskog vazduha, a ako se na tom putu nađe neki stambeni objekat neće imati većih problema da prodre i u njegovu unutrašnjost. Glavni putevi kojim radon prodire u građevinu su: pukotine u podovima i zidovima, građevinski spojevi i šupljine u zidovima.
Takođe, u određenom obimu izvor radona u zatvorenim prostorijama mogu biti i građevinski materijali, koji takođe sadrže određene koncentracije urana i njegovih potomaka koji su izvor radona. Što je prostorija na nižem spratu biće i veća koncentracija radona, a naročito su ugroženi podrumi. Na višim spratovima jedini izvor radona je građevinski materijal, pa su u principu koncentracije radona u ovim prostorijama srazmerno manje. Najveća opasnost nije u normalnim količinama radona koji postoji u prirodi već u njegovom velikom nagomilavanju u prostorijama u kojima ljudi žive. Ovo nagomilavanje radona u kući je otkriveno slučajno, ne tako davne 1985. Tada je uočeno, veoma osetljivim instrumentima za detekciju povišene radijacije na ulazu i izlazu jedne nuklearne centrale, da radnici dolaze na posao radioaktivni.
Kako stoje stvari sa dozama usled izloženosti radonu? Nalakše je dati ilustraciju kroz primere. Stanovnik planete Zemlje prosečno prima dozu od 2,4 mSv (milisivert), najvećim delom od usled prirodne radioaktivnosti iz okoline, a manjim delom i veštački indukovanog zračenja, uključujući i zračenje u medicinske svrhe. Ukoliko koncentracija u stanu iznosi 740 Bq/m^3 (bekerela po metru kubnom), odgovarajuća doza stanara je ~20 mSv – praktično deset puta veća od prosečne. Rentgenski snimak kukova daje dozu od 0,86 mSv, što znači da život u kući sa 740 Bq/m^3 odgovara ~23 snimanja kukova! Primera radi, profesionalno izlaganje u principu ne sme da prekorači ~20 mSv godišnje. U Srbiji postoje građevine u čijim prostorijama koncentracija radona prelazi nekoliko hiljada bekerela po metru kubnom.
Kakvi su rizici po zdravlje stanovništva zbog radona?
Kao prvo, radon je dokazani uzročnik raka pluća i prva ispitivanja i statistika su urađeni na rudarima u rudnicima urana i u vezi sa tim odavno nema nikakve dileme. Rizik od raka pluća izrazito zavisi od sprege između koncentracije radona i pušenja, što jako često zanemareno. To se javlja usled dejstva radona na već oštećena pluća pušača koje više nemaju mogućnosti da se bore sa izmenjenim ćelijama. Po podacima Američke agencije za zaštitu okoline rizik smrtnosti usled kancera pluća u toku životnog veka u slučaju da žive u prostoriji sa 15 Bq/m^3 za nepušače je 0,073%, a za pušače je 0,64%. U slučaju da žive u prostoriji sa koncentracijom radona od 740 Bq/m^3, taj rizik za nepušače iznosi 3.6%, dok se za pušače penje na čak 26% !.
Šta raditi ako je neko izložen povećanoj koncentraciji radona?
Postoje nekoliko rešenja kojima se smanjuje radon (i njegovi potomci) u zatvorenim prostorijama. U nekim državama je obavezno merenje radona u zemljištu pre izgradnje objekata, da bi se odmah znalo kakvu građevinsku zaštitu je potrebno ugraditi čime se izbegava uvećanje koncentracije radona u objektu koji se gradi. U principu, ako je potrebna intervencija uvek ju je lakše uraditi tokom izgradnje objekta nego naknadno. Moto u kampanji mapiranja radona jedne od nama susednih država kaže: „Radon je problem, jedino ukoliko ga ignorišete“. U već postojećim objektima koncentracija radona se mora izmeriti da bi se odgovarajuće postupilo. Problem kod radona je što se ne vidi i nema miris, pa je merenje jedini način da se utvrdi njegova prisutnost.
[adsenseyu1]
Kako izmeriti koncentraciju radona u zatvorenim prostorijama?
Merenje radona zasniva se na njegovoj radioaktivnosti. Sam radon je alfa emiter, a neki njegovi potomci beta radioaktivni uz emisiju gama zračenja. To pruža veliki broj različitih eksperimentalnih i tehničkih mogućnosti za detekciju radona i merenje njegove koncentracije. Svi uređaji za monitorisanje radona mogu se grubo podeliti u dve grupe: uređaji za kratkotrajna (od jednog sata do nekoliko dana) i dugotrajna (od jednog meseca do jedne godine) merenja. Uređaji za kratkotrajna merenja koncentracije radona su relativno jednostavne konstrukcije i primene. Na osnovu prirode radona, varijacije radona u toku samo jednog dana mogu biti velike. Po pravilu, najveće koncentracije radona su u ranim jutarnjim satima, dok se minimalna vrednost očekuje u ranim popodnevnim satima.
Dugotrajna merenja koncentracije radona se vrše korišćenjem uređaja u kojima se registruje alfa zračenje uz pomoć neradioaktivnog materijala ( od koga se, između ostalog, pravi i plastično staklo na naočarima). Primena je krajnje jednostavna. Pasivni radonski dozimetar se postavi u deo prostorije gde nema potrebe za čestim pomeranjima, uglavom na ormanima, kredencima ili policama sa knjigama, mada je moguće i da se okači na luster, samo je bitno da ne bude u blizini izvora toplote.
Posle izvesnog vremena (najčešće se radi o tri ili šest meseci), pasivni radonski uređaj se šalje u laboratorije u kojima se, posebnim metodama, utvrđuje koliko se detektor hemijski izmenio usled radijacije. Na taj način, moguće je dobiti procenu doze koju prime stanovnici koji borave u ispitivanoj prostoriji za godinu dana. Po trenutno aktuelnoj regulativi u našoj zemlji, gornji nivo radona u zatvorenim prostorijama u kućama i stanovima je 200 Bq/m^3 za novo izgrađene stambene objekte i 400 Bq/m^3 za već postojeće stambene objekte. Ukoliko je koncentracija radona veća od ovog nivoa, preporučuju se mere za sprečavanje nagomilavanje radona koje uključuje omogućavanje provetravanja (paradoksalno za naš narod, ali ovde je promaja krajnje korisna u borbi protiv radona) i druge mere. Ali da bi se bilo šta preduzelo neophodno je izmeriti nivo radona.
(Blic,B92)
[adsenseyu2]
[adsenseyu4][adsenseyu4]
