Opasna vremena je opasno verovati u spontanost događaja na javnoj sceni, i mnogo bezbednije krenuti od najparanoičnije pretpostavke.
Krajem decembra 2023. je novinarka američke nacionalne TV mreže Si-Bi-Es Ketrin Heridž, govoreći o predstojećoj 2024. godini predvidela nepredviđen događaj – odnosno „crnog labuda“ – koji će imati ozbiljne posledice po američku nacionalnu bezbednost.
Na tragu poznate američke dosetke – samo zato što sam paranoičan ne znači da mi ne rade o glavi – nameće se zaključak da ovako nešto ne bi bilo izrečeno pred kamerama jedne od perjanica američkih mejnstrim medija tek tako. U opasna vremena je opasno verovati u spontanost događaja na javnoj sceni, i mnogo bezbednije krenuti od najparanoičnije pretpostavke.
Sledeći tu logiku, postavlja se pitanje: zašto je novinarki dopušteno, ili, bolje reći, omogućeno da tako nešto kaže pred nacionalnim auditorijumom? Da li je možda na delu „prediktivno programiranje“, odnosno mentalna priprema javnosti za unapred planirane scenarije?
Možda je lakše krenuti od pitanja – a zašto bi američkom establišmentu, takođe poznatom pod nazivom „duboka država“, bio potreban crni labud?
Odgovor je prilično jednostavan: zato što je sistem u krizi i treba mu ili „resetovanje“ ili skretanje pažnje sa njegovog nadolazećeg kraha u nekom drugom pravcu, ili povod za dalje učvršćivanje neo-orvelovskog totalitarnog projekta koji je već daleko odmakao.
I kovid je bio svojevrstan crni labud, koji je pojačao temelje totalnog nadzora, proširio uticaj Svetske zdravstvene organizacije na suverene zemlje, i dao izgovor zapadnim vladama da besomučno stvaraju novac ni iz čega, usput dodatno koncentrišući ogromne količine novca u sve manje ruku.
Najjednostavniji recept za odbranu krizom zahvaćenog poretka je izazivanje rata, ili bar uslova za uvođenje neke vrste vanrednog stanja.
Američki poredak zasnovan na iznudi
SAD su u očiglednoj krizi. Lice duboke države, Džozef Bajden, zaostaje u istraživanjima za Donaldom Trampom, a njegovo mentalno i kognitivno stanje je svakim danom sve gore i teško se može sakriti.
Bajdenova potpredsednica Kamala Haris je toliko neadekvatna i nepopularna da čak i ultra-pro-establišment novine „Vašington post“ pozivaju na njeno odstupanje sa funkcije, „za dobrobit zemlje“, odnosno da ne bi dodatno ugrozila Bajdenove izglede na predsedničkim izborima u novembru ove godine. Uprkos tome što je i crnkinja i žensko.
Migrantska kriza dostiže kulminaciju i ne može više da se krije od prosečnog američkog medijskog konzumenta. Teksas polako uzima stvari, odnosno kontrolu svog dela državne granice, u svoje ruke, a veliki gradovi poput Čikaga i Njujorka više ne mogu da se nose sa prilivom novih ilegalaca i kriminala i boleština koje donose. To takođe doprinosi rastućoj Bajdenovoj nepopularnosti.
Genocid uživo koji izraelske snage sprovode u Gazi je još jedan udar na popularnost Bajdena i Demokratske partije u celini, koja je od doba Klintonove administracije postala glavni politički instrument američke liberal-globalističke duboke države.
S druge strane, uskraćivanje bezuslovne podrške Izraelu predstavlja jedan od najrizičnijih i samouništavajućih poteza koje jedan američki političar može da preduzme.
Rat u Ukrajini nezadrživo hrli u pravcu najgoreg mogućeg scenarija za američku duboku državu – pobede Rusije i strateškog poraza SAD, NATO i Kolektivnog zapada kao takvog. I to u izbornoj godini u SAD…
Šta činiti? Pa, na primer – zašto ne izdejstvovati nekog „crnog labuda“? Neki događaj koji će biti okidač za promenu ritma, za prebacivanje težišta sa koloseka neminovnog i strmoglavog propadanja na neki drugi kolosek?
Da li je teroristički napad na „Krokus siti“ u Moskvi jedan takav „crni labud“? Naravno, američki zvaničnici se ograđuju, ne samo u svoje ime nego i u ime Ukrajine. Ali pogledajmo moguće efekte ovog gnusnog čina iz „paranoičnog“ ugla:
– Možda će Rusija najzad „skinuti rukavice“ i krenuti još oštrije i odlučnije na Kijev, zarad ostvarivanja što brže vojno-političke pobede, u kom slučaju bi Kolektivnom zapadu bilo lakše da opravda dalju militarizaciju svojih društava i evropskog kontinenta, ali i slanje trupa u Ukrajinu – sve zarad „zaštite od ruske opasnosti“;
– Možda će se, pak, uskoro desiti neki sličan „teroristički napad“, odnosno „crni labud“ u samim SAD. Za to bi mogla da se optuži Moskva, navodno „željna osvete“ zbog terorističkog napada koji ju je upravo pogodio. Ili, ako ne Moskva direktno, onda neko od njenih saveznika iz američki-definisane „osovine zla“ (Iran, Severna Koreja, Sirija…). I onda bi bio dat povod za uvođenje neke vrste vanrednog stanja u SAD, baš u izbornoj godini, kao i u izbornoj 2020. godini.
– Možda je upozorenje američke ambasade američkim građanima u Moskvi od 7. marta da izbegavaju velike javne skupove bilo u funkciji namernog otvaranja karata upravo da bi se dodatno razjarila Moskva, kojoj je svesno dato do znanja da su američke službe znale šta se sprema, pa tako najverovatnije i ko to sprema. Što to upozorenje pretvara u ozbiljnu provokaciju, čiji je cilj da izazove ekstremnu reakciju Moskve.
Baš kao što je pre nekoliko sedmica „Njujork tajms“ ogolio neposredno učešće američkih obaveštajnih službi u ratu u Ukrajini još od 2014. godine. Možda je procena duboke države da je Bajdenu potrebno da bude i svojevrsni „ratni predsednik“ da bi imao ozbiljnije šanse da zadrži fotelju u Beloj kući…
Naravno, postoji i optimističniji scenario, pogotovo u svetlu brze osude terorističkog napada u Moskvi od strane generalnog sekretara UN i Saveta bezbednosti UN. Možda se na temeljima ovog brzog usaglašavanja ljutih strateških protivnika oko osude terorizma mogu izgraditi uslovi za početak stvarnih pregovora o Ukrajini. A možda će se Moskvi od strane Zapada prećutno dati zeleno svetlo da brzo završi posao protiv terorističkog režima u Kijevu.
Nažalost, praksa ustanovljena tokom proteklih decenija ne daje mnogo osnova za optimizam. Sve prilike za uspostavljanje nekog novog detanta, za snižavanje napetosti i izgradnju istinskog poverenja su svesno i namerno propuštene ili sa indignacijom odbijane od strane zapadnih političkih „elita“ u post-hladnoratovskom dobu, uprkos apelima Moskve i mudrijih glava u samim SAD.
Realnije je očekivati nekog novog „crnog labuda“ u cilju dalje opšte eskalacije, destabilizacije i daljeg zaoštravanja međunarodnih odnosa zarad spasavanja, pa čak i privremenog učvršćivanja pozicija zapadne duboke države nego deeskalaciju. Nažalost. A bilo bi tako dobro kad bi se ovo predviđanje pokazalo preterano pesimističnim.
U svakom slučaju, iskreno saučešće porodicama poginulih u gnusnom terorističkom napadu u Moskvi, kao i ruskom narodu u celini.
(rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
