Petnaest godina nakon što je tada nepoznati Vladimir Putin preuzeo rusko predsedništvo, analitičare još uvek zbunjuje kako je stigao na tu funkciju.
Novi, deklasifikovani dokumenti iz administracije predsednika Bila Klintona pokazuju kako je Putinova kandidatura bila kompromis nakon žestoke bitke za vlast u Rusiji između proameričkih oligarha i pro-državnih konzervativaca. U igri nije bila samo moć u Rusiji, već suštinsko pitanje odnosa Rusije sa Zapadom.
Ruski „oligarsi“ preuzeli su vlast tokom Jeljcinovog reizbora 1996. godine, kada su iskoristili njegovo oslanjanje na finansiranje od vodećih sedam ruskih bankara kako bi „pokupili kajmak“.
Prema dokumentima iz administracije Bila Klintona jedan od glavnih ideologa sveže kovanog oligarskog sistema Rusije bio je rusko-izraelski bankar i medijski magnat Vladimir Gusinski, vlasnik banke Most i TV kanala NTV.
Gusinski je, u novembru 1996, došao na sastanak sa zvaničnicima američke ambasade sa važnom porukom: oligarsi su ovde da ostanu – ali SAD ne bi trebalo da ih se plaši. Oligarhija je bila odgovarajući sistem upravljanja za Rusiju i dovela bi zemlju na proamerički kurs.
Kako se navodi u dokumentima, Gusinski je tada američkim diplomatama rekao: „Rusija nije demokratska, ili evropska zemlja; ona je azijska zemlja. Zemljom upravlja oligarhija, čiji su sastavni deo biznismeni poput mene, koji bi tu bili određeno vreme. Naši prijatelji sa Zapada su u prošlosti s pravom kritikovali oligarhe, ali oni su sada preuzeli odgovornost za ruske nacionalne interese“.
Gusinski „nije porekao da su se mnogi ruski biznismeni, uključujući i njega samog, bavili sumnjivim aktivnostima, posebno dok su uspostavljali svoje operacije i akumulirali kapital“, rekao je diplomatama. „Ipak, pojavio se niz velikih biznismena koji su bili toliko veliki i uticajni da više nisu morali da se bave takvim aktivnostima“, navodi se u dokumentu. Gusinski je tvrdio da su ruske bezbednosne službe širile navode o povezanosti oligarha sa organizovanim kriminalom, s ciljem zaustavljanja odliva kapitala.
Pravilo sedam bankara
Od svih oligarha 1990-ih, niko nije bio moćniji od Berezovskog, koji je skovao frazu „vladavina sedam bankara“. Berezovski je došao na visoku političku funkciju, koja mu je omogućavala da direktno oblikuje rusku unutrašnju i spoljnu bezbednosnu politiku.
Berezovski je priznao da se njegova moć zasnivala na njegovoj kontroli nad TV kanalom ORT. „90% celokupnog TV uticaja koncentrisano je na prva tri kanala: ORT, RTR i NTV“, rekao je Berezovski američkim diplomatama 2000. godine, prema deklasifikovanim dokumentima. Od njih je njegov ORT bio daleko najmoćniji, rekao je.
Sa ORT-om kao bazom moći, Berezovski se izdvojio od svih ostalih oligarha u pogledu svojih političkih ambicija. Tražio je i stekao uticaj ne samo na ključna unutrašnja politička pitanja, uključujući teritorijalni integritet zemlje, već i direktno na spoljnu politiku Rusije.
Na vrhuncu svoje moći, Berezovski je bio zamenik šefa moćnog ruskog Saveta bezbednosti, ali, kako se jasno vidi iz dokumenata, šef Saveta bezbednosti Ivan Ribkin bio je samo njegov pijun.
U tom svojstvu, Berezovski je 1996. aktivno tražio podršku SAD-a za ono što je obećao da će biti „radikalno prozapadna politika“, prema izveštaju američkih diplomata iz 1996. godine, koji je pružio tadašnji predsednik Gruzije i bivši sovjetski ministar spoljnih poslova Eduard Ševardnadze. Ševardnadzea je u Gruziji podržao bliski poslovni partner i prijatelj Berezovskog Bardi Patarkatsišvil, a čini se da je delovao kao krilo Berezovskog da se obrati SAD-u 1996.
Na sastanku sa američkim ambasadorom u Tbilisiju, u novembru 1996. godine, Ševardnadze je američkim diplomatama rekao da je Berezovski „izvanredna ličnost“, koja „želi radikalno drugačiju spoljnu politiku, okrećući Rusiju direktno prema Zapadu“. „Zaslužio je američku podršku“, savetovao je Ševardnadze, ali „podrška bi morala da se pruža u pravim dozama“. Vremenom, „razvio bi se u neophodnog i korisnog čoveka“, rekao je Ševardnadze.
Konkretno, rekao je Ševardnadze, Berezovski je bio potpuno slobodan od bilo kakvog interesa za širenje ruskog uticaja širom postsovjetskog prostora, na primer posmatrajući embrionalne planove za postsovjetsku carinsku uniju kao „besmislicu“.
Planovi Berezovskog za prozapadnu revoluciju u ruskoj spoljnoj politici morali su da pronađu način da se suprotstave tadašnjem ministru spoljnih poslova Evgeniju Primakovu. Primakov je bio bivši šef KGB-a i bio je vrlo skeptičan u pogledu namera Zapada prema Rusiji. Prema rečima Ševardnadzea, Berezovski je nameravao da potkopa položaj Primakova time što je „želeo da stvori nešto poput državnog sekretara u okviru ruskog Saveta bezbednosti“. Ovlašćenja Saveta bezbednosti nisu definisane u ustavu, a kritičari su strahovali da bi to moglo da se koristi da stvori paralelnu vladu van bilo kakve parlamentarne kontrole. Istovremeno, Berezovksi je nastojao da Primakova stavi po strani. „Berezovski je smatrao da bi se ruska politika trebalo radikalno promeniti i razumeo je da bi to bilo nemoguće bez promena u kadrovima“, rekao je Ševardnadze.
Američke diplomate bile su itekako svesne negativnih izveštaja kako u zapadnim, tako i u ruskim medijima koji su tvrdili da je Berezovski, takozvani „kum Kremlja“, umešan u koruptivne šeme.
„Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Berezovski je opasna ličnost“, Pavel Gusev, izdavač novina i urednik vodećeg ruskog lista, rekao je američkim diplomatama. „On je čisti mafijaš i njegovo imenovanje je dokaz da su glavne kriminalne grupe dostigle najviše nivoe vlasti.“
Jedino gde se u deklasifikovanim dokumentima spominje nešto negativno za Berezovskog jeste to da je imao izraelsko državljanstvo zajedno sa ruskim, što je bilo nezakonito i posebno upitno za zamenika šefa saveta bezbednosti. „Učinio sam to 1993. godine i potpuno zaboravio na to“, rekao je američkim diplomatama pomalo neverovatno. Takođe je tvrdio da je nedavno opozvao izraelsko državljanstvo.
‘Uradi to brzo’
Oligarsi su na vlast došli istovremeno kada je NATO pokrenuo svoj kontroverzni pritisak na istok. Američke diplomate zabeležile su susret sa duboko ukorenjenim antagonizmom u Moskvi. „Izjave o nepoželjnosti proširenja NATO-a i potrebi za „specijalnim sporazumima“ čule su se po gradu“, napisale su američke diplomate 1997. godine.
Dok su SAD nastojale da prevaziđu ruske sumnje, oligarsi su ponudili jedan očigledan kanal, s obzirom na svoj monopol na ruskoj TV i potragu za međunarodnim legitimitetom. Berezovski je podržao očiglednu ponudu Rusiji da se pridruži vojnom savezu. „Bila je greška za Rusiju što nije odmah iskoristila poziv NATO-a da postane članica“, rekao je Berezovski američkim diplomatama kasnije na sastanku u februaru 1999. Berezovski je na sastanku rekao da je u Rusiji postojala značajna podrška SAD-u.
Igor Malašenko, desna ruka Gusinskog i predsednik vodećeg NTV kanala Gusinskog, bio je još više napet zbog širenja NATO-a nego same američke diplomate. Iako su američke diplomate bile spremne da sarađuju sa Rusijom na prevazilaženju nedoumica u vezi sa tom politikom, Malašenko je jednostavno savetovao američke diplomate na sastanku 1997. da to „urade brzo“.
Malašenko je uporedio položaj Rusije devedesetih godina u odnosu na Zapad sa stavom Nemačke ili Japana nakon njihovih kapitulacija u Drugom svetskom ratu, ali je rekao da rukovodstvo zemlje to nije prepoznalo. „Rusija je izgubila hladni rat, ali nikada nećete čuti da bilo koji od naših lidera to govori“, rekao je Malašenko, a citirale američke diplomate.
Malašenkova naredba SAD-u da nastave sa proširenjem NATO-a, ali da to učine tiho bilo je korisno upozorenje o potrebi spretne ruke u politički nabijenoj atmosferi.
Od Primakova do Putina
Otvorena podrška oligarha proširenju NATO-a možda je produbila sumnju u zapadnu alijansu kod konzervativnih ličnosti ruske spoljne politike i bezbednosnih elita, koje su strahovale da su oligarsi spremni da prodaju svoju zemlju Zapadu.
Diplomatske depeše pokazuju kako su se konkurentske spoljnopolitičke pozicije – proameričke i ruski orijentisane – brzo povezale sa domaćom borbom oko moći i novca na kraju Jeljcinove ere. Borba Berezovskog za političku prevlast sa Primakovom, kojeg je nazvao svojim „ideološkim neprijateljem“, odvijala se paralelno sa Primakovom koji je gurao snage protiv poslovne prakse Berezovskog 1999. godine.
Primakov je postao premijer u septembru 1999. godine. Početkom 1999. godine bio je snažni favorit za predsednika, a izbori su trebali da se održe u martu 2000, kada je Jeljcinu bilo zabranjeno da se kandiduje po treći put. Za vreme Primakova, vladine agencije vršile su provere poslovnog carstva Berezovskog. Primakov se istovremeno suprotstavio Zapadu zbog vojne akcije protiv Srbije Slobodana Miloševića.
Berezovski je direktno pokušao da zatraži američku podršku za svrgavanje Primakova sa mesta premijera u maju 1999. godine, a time i za otklanjanje predsedničkih ambicija Primakova, otkrivaju dokumenti.
Na presudnom sastanku sa američkim diplomatama, u februaru 1999. godine, nakon prvih vladinih provera njegovog poslovanja, Berezovski je upozorio da „Primakov neće biti premijer posle maja“. Berezovski je rekao da se „indirektno“ kreće u svrgavanje Primakova i zatražio uveravanja od SAD da će podržati njegovu smenu u korist nove vlade.
Berezovski je zatim prešao na engleski jezik tražeći američku podršku novoj vladi. „Takva vlada bi razumela i imala bi jasniji pristup tome ko i kako treba da vodi ekonomiju zemlje. U ovom slučaju, pitao je, da li bi SAD bile spremne da pomognu stabilizovanju situacije u Rusiji?
Američke diplomate bile su oprezne u vezi sa unutrašnjom prepirkom, uprkos spoljnopolitičkim prednostima koje su im obećane. „Apel Berezovskog, o američkoj podršci u takvim okolnostima i njegovoj dobro razvijenoj sklonosti ka spletkama, treba tumačiti kao upozorenje da treba biti vrlo oprezan u brzopletom reagovanju na glasine, ili događaje u narednim mesecima“, napisali su.
U tom slučaju, Jeljcin je 12. maja razrešio Primakova, šaljući udarne talase kroz rusku politiku. Sergej Stepašin imenovan je za naslednika Primakova, da bi ga šest nedelja kasnije Jeljcin zamenio politički nepoznatim Vladimirom Putinom. Godinu dana nakon što se Berezovski namerio da svrgne Primakova, Vladimir Putin je postao predsednik, a Berezovskom se bližio kraj karijere.
Smrt oligarha
Zašto je Berezovski tako loše procenio Putina? Glavni razlog naveden u američkim diplomatskim depešama je upravo dugogodišnja svađa Berezovskog sa Primakovom i strah od njega. „Putin je bolji od Primakova“, Berezovski je otvoreno rekao američkim diplomatama 2000. Za razliku od Primakova, Putin je rekao da neće revidirati kontroverzne privatizacije iz 1990-ih, kroz koje su oligarsi stekli vlasništvo nad ključnom imovinom u resursnoj industriji.
Izgleda da Berezovski nije pretpostavljao da će Putin ukinuti politička krila oligarha, možda zato što su za njega i njegove kolege oligarhe politička i ekonomska moć bili jedno te isto. Putinova ideološka mešavina kapitalizma i konzervativnog autoritarizma bila je nova u Rusiji, koja je navikla na binarnu opoziciju prosovjetskih etatističkih snaga i pristalica prozapadnih laissez-fair politika.
Ne samo da je Putin bio protiv oligarha, već je bio sumnjičav i prema njihovim proameričkim preferencijama. „Putin se ne plaši ni SAD-a ni NATO-a, ali smatra da SAD zauzimaju pozicije koje su u suprotnosti sa ruskim interesima“, upozorio je Berezovski SAD.
Suprotno izveštajima da je Berezovski izabrao Putina za predsedničkog kandidata, čini se da su Putin i Berezovski imali malo međusobnih kontakata pre nego što je Putin postao predsednik, što je možda bio još jedan razlog zbog kojeg ga je Berezovski pogrešno procenio. I sam Berezovski rekao je američkim diplomatama da je podržao novog ministra spoljnih poslova Ivana Ivanova da nasledi Primakova na mestu premijera 1999. godine.
Bankar Pjotr Aven potvrdio je američkim diplomatama da nije postojala posebna veza između Putina i Berezovskog, čak „napominjući da je on sam upoznao njih dvojicu“, napisale su američke diplomate.
Ubrzo je Berezovski shvatio da su njegovi napori da Primakova drži van funkcije postali previše očigledni i da je njegova moć u padu. „Shvatamo da je od rane faze Putinove administracije Berezovski izgubio privilegovani pristup Kremlju i od njega se zahtevalo da zatraži dozvolu svaki put kada je želeo da ode tamo“, napisale su američke diplomate 2000. godine.
„Mogu da me strpaju u zatvor, ali to neće pomoći“, pohvalio se Berezovski diplomatama. Na kraju je napustio zemlju kako bi izbegao zatvor zbog optužbi za malverzacije, zaključuje Grejem Stak za bne.news
Webtribune.rs
