Razgovori u Islamabadu završeni su bez rezultata, i to ne zato što nije bilo pokušaja, već zato što su razlike bile dublje nego što se na prvi pogled moglo naslutiti.
Već u prvim satima bilo je jasno da se pregovori SAD i Irana ne kreću u pravcu sporazuma, a kako vreme odmiče, postaje sve očiglednije da je ključni razlog u samoj postavci uslova koje je američka strana iznela.
Vojni analitičar Brajan Berletić izašao je sa vrlo direktnom ocenom 12. aprila, naglašavajući da su pregovori u Islamabadu potpuno propali krivicom Sjedinjenih Država.
Kako je naveo u objavi na društvenoj mreži X, američki zahtevi nisu bili u skladu sa međunarodnim pravom, već su predstavljali, kako kaže, prinudu prikrivenu kao pregovarački proces. U takvoj atmosferi, tvrdi Berletić, prostor za realan dogovor praktično nije ni postojao.
Pregovori SAD i Irana u Islamabadu, koji su počeli 11. aprila dolaskom obe delegacije u pakistansku prestonicu, trajali su satima, ali bez konkretnog ishoda.
Nakon završetka razgovora, američki potpredsednik Dž. D. Vens izjavio je da je Teheran odbio uslove Vašingtona.
Uz to je naglasio da dalji razvoj situacije zavisi isključivo od poteza koje će Iran preduzeti, uz očekivanje da iransko rukovodstvo odustane od, kako je formulisano, težnje ka nuklearnom oružju.
Ali tu se priča ne završava. Upravo uloga Dž. D. Vensa u celom procesu, prema Berletiću, baca dodatno svetlo na pravac u kojem se sve ovo kreće.
Njegovo prisustvo u pregovorima, kao i kasnije izjave koje su ocenjene kao oštre i neprijateljske, ukazuju na to da on nije zagovornik smirivanja tenzija, već nastavka pritiska i, potencijalno, daljih vojnih aktivnosti.
Sa druge strane, iranska pozicija deluje unapred pripremljena za ovakav ishod. Portparol Ministarstva spoljnih poslova Ismail Bagaei jasno je poručio da dogovor nije postignut zbog dubokih i fundamentalnih neslaganja po ključnim pitanjima.
Prema njegovim rečima, Iran nije ni očekivao brz sporazum sa Sjedinjenim Državama, a razgovori su od početka vođeni u atmosferi nepoverenja i sumnje. Takav okvir, praktično, nije ostavljao mnogo prostora za kompromis.
Berletić ide i korak dalje u svojoj analizi. On smatra da sukob SAD sa Iranom nije izolovan slučaj, već deo šire strategije koja prevazilazi aktuelnu administraciju.
Prema toj logici, američki korporativni interesi oblikuju spoljnopolitičke poteze bez obzira na to ko je formalno na vlasti, a retorika se menja, dok suština ostaje ista.
U tom kontekstu, posebno naglašava obrazac koji se ponavlja godinama: Sjedinjene Države, kako tvrdi, kontinuirano deluju protiv država koje snabdevaju Kinu energentima, bilo kroz politički pritisak, destabilizaciju ili otvorene akcije.
Krajnji cilj takvog pristupa, prema njegovoj oceni, jeste blokada i slabljenje Kine, pa čak i njen eventualni kolaps.
Ako se sve to posmatra zajedno, pregovori u Islamabadu dobijaju drugačiju dimenziju. Ne radi se samo o neslaganju oko konkretnih tačaka, već o sudaru dve potpuno različite vizije sveta i odnosa snaga u njemu.
U takvom okruženju, gde je poverenje gotovo nepostojeće, a ciljevi duboko suprotstavljeni, pitanje više nije zašto dogovor nije postignut, već da li je uopšte ikada bio realna opcija.
I tu ostaje otvoreno ono najvažnije: da li su pregovori u Islamabadu zaista bili pokušaj dogovora, ili samo još jedna epizoda u mnogo široj geopolitičkoj igri koja se tek zahuktava.
