Neotesano ponašanje Londona je rezultiralo žestokom reakcijom unutar Rusije – od ogorčenja do šala o “Maloj Britaniji“. Nažalost, takvo ruganje nije najbolji mogući odgovor, jer se tu radi o pretnji koja je daleko od komične, a čitava istorija odnosa između Rusije i Britanije je dokaz toga.
Ponašanje Velike Britanije u aferi „Skripalj“ je otvoreno provokativno- optužbe protiv Rusije, preporuka da “začepi“, izjave o Putinovom ličnom učešću. Sve ovo, naravno, izaziva ogorčenje u Rusiji, izveštava Petr Akopov za ruski „Взгляд“.
[adsenseyu1]
Ali, ako je moguće shvatiti ogorčenje njenog građanskog društva, ismevanje Britanije i njenih elita je potpuno netačno. Diskusija o “Maloj Britaniji“, o tome kako je “Mala Engleska“ izgubila svoj uticaj, i kleveće Rusiju u svom impotentnom besu, izgleda čudno. Sve ovo nije pogodno čak ni kao propaganda banalne odmazde, jer je to izokretanje stvarnosti.
U njihovom je interesu da budu iskreni. Već nekoliko godina su u otvorenom sukobu sa globalnom elitom, sa onima koji imaju određeni uticaj u svetskim aferama. Upravo ta sila je ona koja sada govori kroz usta Mejove i Džonsona. To što je zovu “Mala Engleska“ je tradicija iz 19. veka.
U stvarnosti, to je ista međunarodna klasa novca, moći i elita koja je još jednom ozbiljno počela da radi na Rusiji. Ne zbog Krima i Skripalja, već kao rezultat njenog ozbiljnog blokiranja njihovog puta.
[adsenseyu4]
Ovo je put globalizacije a la Anglo-Sakson, tj. stvaranje jednog čovečanstva, kojim bi se vladalo iz zapadnog centra. “Zapadni“ je u ovom slučaju sinonim za Atlantik, Anglo-Saksonski.
Ovaj projekat je praktično otvoreno shvaćen u proteklih sto godina. Kroz postepenu konsolidaciju kompanija i kapitala, kroz konvergenciju civilizacija i kultura, kroz njihovo mešanje i unakrsno oprašivanje.
Kroz stvaranje jedinstvenih globalnih institucija finansijskog, menadžerskog, nadzornog, itd. tipa, kroz formiranje novog sistema morala, i filozofije transhumanizma.
Čovečanstvo se dovodi do njegovog “zlatnog doba“ u kom neće biti država, neće biti naroda, neće biti polova. Oni koji su protiv toga su retrogradi i konzervativci, neprijatelji napredovanja i čovečanstva. Činjenica da to još uvek nije objavljeno u zvaničnim deklaracijama ne znači ništa, to je samo pitanje vremena.
U međuvremenu, Rusiju optužuju za totalitarizam i terorizam “kao u starim vremenima“ – to je jednostavnije i poznatije.
Ko pravi te optužbe? Ista ta “svetska zajednica“, koja kad se malo bliže ispita, ispostavlja se da je Zapad. Kada je ispitamo još bliže, nalazimo Anglo-Saksonsku, tj. Anglo-Američku elitu. To su ljudi sa “pravom odlučivanja“.
Formalno, oni su ujedinjeni u zatvorenim klubovima ili otvorenim redovima, javnim društvima ili tajnim ložama. Oni mogu biti vlasnici banaka ili vojvode, senatori ili ministri. Njihove dužnosti, pa čak i visina njihovog kapitala, imaju sekundarno značenje- lojalnost samoj grupi je najvažnija.
A za ovu grupu, Vladimir Putin i Donald Tramp su podjednako opasni (ovaj drugi zato što je pretendent, skorojević, uzurpator sa netačnim, neglobalističkim idejama). A Putin praktično otvoreno izaziva izjavama da se Rusija nikada neće složiti sa prisilnim svetskim poretkom. Štaviše, Putin ismeva zapadne zemlje zbog toga što nemaju pun suverenitet.
Ali, kada Putin pređe na nedostatak autonomije evropskih zemalja, on ukazuje na Nemačku i Francusku ili manje zemlje. Ne pominje Veliku Britaniju. I uprkos činjenici da je američka moć zvanično neuporediva sa britanskom, u stvarnosti je zapravo London taj koji je lider u atlanskom tandemu. Zašto?
Zato što moć ove zemlje ne određuju nosači aviona ili velličina njene ekonomija, već upravljačke, intelektualne, strateške i finansijske sposobnosti njene elite. A u tom smislu, niko ne sumnja u vodeću i upravljačku ulogu Londona kao “centra moći“. To je dom onih porodica koje su utopile Špansku imepriju, organizovale opijumske ratove protiv Kine, izigrale Rusiju protiv Nemačke u Prvom svetskom ratu, i kladile se na kolaps Rusije kroz Čečenski rat.
Ovo su pravi igrači na svetskoj šahovskoj tabli. Za njih je borba protiv Rusije stara i tradicionalna igra.
A čiji su glasovi korišćeni da to postane jasno, to nije od velike važnosti. To znači da britanski ministri i premijeri mogu biti iz redova prave elite, ali mogu biti i njihovi direktni predstavnici.
Vinston Čerčil je bio deo najdubljeg jezgra britanske elite i istovremeno je bio premijer. To je njegova glavna razlika od Margaret Tačer, a ne u uticaju Velike Britanije kao zemlje u svetskim aferama.
Tokom Čerčilovog drugog mandata je Britanska imperija pala, ali je Komonvelt nacija opstao, organizacija koja ujedinjuje desetine država, od kojih njih 15 još uvek ima kraljicu kao šefa države (uključujući Kanadu i Australiju).
“Pet očiju“ – sistem saradnje obaveštajnih službi pet anglosaksonskih zemalja (SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) je opstao, vezivanje američkog sistema Federalnih rezervi sa bankama iz Londona, je opstalo.
Mnogo je stvari opstalo, tako da i nije od suštinske važnosti ko tačno vodi britansku vladu- Margaret Tačer, ćerka piljara, Tereza Mej, ćerka sveštenika, Dejvid Kameron ili aristokrata Boris Džonson (i on će vremenom zauzeti svoje mesto u ulici Downing Street br. 10).
Prezime premijera nije od suštinske važnosti. Kada se čuje taj neotesani ton kojim se britanski lideri obraćaju, trebalo bi shvatiti da oni samo izražavaju mržnju i bes kojim ih gospodari zapadnog sveta pune. Oni koji su se u sovjetsko vreme nazivali “transnacionalnim kapitalistima“, sada se nazivaju “atlantistima“.
A potcenjivanje njihove moći je jednostavno opasno. Nekoliko puta tokom istorije se Rusi nisu suočili samo sa lukavstvom Londona, već je i iznenadni udar kasnije postao smrtonosan za njihove vladare kao i za njihovu zemlju.
Mart 1801. godine i decembar 1916. godine su dva veoma loša datuma u ruskoj istoriji. To su dva ubistva sa kojima su Britanci diretno povezani- jedan od imperatora Pavle I i Grigorij Raspućin (koji je postao signal za državni udar protiv cara dva meseca kasnije).
Sada se “Mala Engleska“ pokazala sposobnom samo za provokaciju kroz pokušaj ubistva Skripalja, kao što je ranije radila sa Berezovskim. Ali to ne znači da nije sposobna za nešto više.
Već četirir godine se Rusija bori sa ujedinjenim zapadnim frontom koji je organizovan nakon Krima, a briga za jedinstvo među redovima se sada kreće iz Vašingtona do Londona. To znači da se približava pravom centru moći u zapadnom svetu. Ako nastave da je gledaju kao Malu Britaniju, neće biti u stanju da obnove Veliku Rusiju.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
