Jedna od najvažnijih razlika u velikim političkim krizama jeste razlika između interesa države i interesa ljudi koji njome u datom trenutku upravljaju.
Ono što je dugoročno katastrofalno za društvo ne mora istovremeno biti politički neracionalno za pojedinca čiji je horizont mnogo kraći.
Evropski lideri zato mogu nastaviti politiku visokog rizika čak i ako su svesni da problemi postaju sve ozbiljniji. Rostislav Iščenko smatra da njih ne određuje samo pitanje budućeg blagostanja stanovništva, već i sopstvena politička budućnost.
Ulozi su ogromni.
Povlačenje danas moglo bi da znači priznanje neuspeha, pad vlade, kraj političke karijere ili raspad čitave strategije koju je određena elita godinama predstavljala kao neophodnu.
Nastavak, nasuprot tome, kupuje vreme.
U razgovoru se za objašnjenje te logike koristi ekstreman istorijski primer Hitlera. Da je nemački lider priznao poraz 1943, njegov politički i lični kraj došao bi dve godine ranije; nastavkom rata ostao je na vlasti do 1945.
Poenta tog poređenja nije izjednačavanje današnjih evropskih lidera sa Hitlerom, već vremenski horizont političke odluke. Za društvo dodatne dve godine katastrofalnog rata predstavljaju ogromnu cenu, dok za lidera kome povlačenje znači neposredni kraj iste dve godine imaju sasvim drugo značenje.
Kada se taj princip prenese na savremenu politiku, postaje jasnije zašto upozorenja o budućim posledicama često nisu dovoljna da izazovu trenutni zaokret.
Iščenko zaključuje da se igra nastavlja dok postoji mogućnost njenog nastavka. Ako slom dođe kasnije, posledice mogu pasti na druge političare, sledeću vladu i stanovništvo koje će morati da rešava probleme nastale godinama ranije.
Takav mehanizam nije ograničen samo na rat.
Vlade mogu odlagati budžetske probleme novim zaduživanjem, energetske probleme subvencijama, socijalne probleme dodatnom javnom potrošnjom, a političke probleme prebacivanjem najtežih odluka na period posle izbora.
Svaki pojedinačni potez kupuje vreme, ali istovremeno može povećavati konačni račun.
U evropskom slučaju to stvara posebno opasnu kombinaciju. Ako se istovremeno povećavaju vojni izdaci, pogoršava energetska situacija, raste pritisak na privredu i slabi politička stabilnost, racionalno bi bilo tražiti način da se bar jedan izvor rizika ukloni.
Ali to važi samo ako se problem posmatra sa stanovišta dugoročnog interesa sistema.
Sa stanovišta političara koji mora da preživi sledeće izbore, sledeću krizu ili sledećih nekoliko godina na vlasti, računica može izgledati potpuno drugačije.
Zbog toga najveće pitanje nije samo koliko dugo Evropa objektivno može da podnosi cenu sadašnjeg kursa. Jednako je važno koliko dugo njeni lideri veruju da mogu da odlažu trenutak kada će puni račun stići na naplatu.
