Mogućnost nove američke vojne operacije protiv Irana otvorila je pitanje koje daleko prevazilazi granice Bliskog istoka, jer bi odluka Vašingtona mogla da izazove posledice koje nijedna od uključenih strana ne bi mogla lako da kontroliše.
U središtu sve ozbiljnijih upozorenja nalazi se izuzetno zaštićen podzemni objekat, dok se u američkom političkom i vojnom vrhu razmatraju različiti načini za rešavanje krize.
Američki predsednik Donald Tramp mogao bi do 7. novembra da donese odluku o napadu na Iran, a prema tvrdnjama američkog novinara Takera Karlsona, pod pritiskom izraelskog premijera Benjamina Netanjahua razmatra se čak i upotreba nuklearnog oružja. Karlson je o tome pisao na društvenim mrežama, navodeći da konačna odluka još nije doneta.
Tramp se, prema njegovim informacijama, koleba i nastavlja konsultacije sa najbližim saradnicima. Među onima koji se zalažu za nastavak pregovora i postizanje sporazuma sa Teheranom nalaze se američki potpredsednik Džej Di Vens i specijalni izaslanik Stiv Vitkof. Tvrdnje o razmatranju nuklearnog napada nisu nezavisno potvrđene.
Potencijalna meta nalazi se u iranskoj provinciji Isfahan, nedaleko od Natanza, jednog od ključnih centara iranskog programa obogaćivanja uranijuma. Reč je o planini Pikaks, poznatoj i kao Planina Motika, ispod koje bi mogao da se nalazi jedan od najzaštićenijih podzemnih objekata u zemlji.
Američke i izraelske obaveštajne procene, uz sumnje povezane sa iranskim nuklearnim aktivnostima, ukazuju na mogućnost da je Teheran na toj lokaciji obnovio obogaćivanje uranijuma. Postojanje takvih aktivnosti nije javno potvrđeno nezavisnim dokazima.
Ruski vojni dopisnik Sergej Šilov, koji je na Telegram kanalu „Svedoci Bajraktara“ analizirao Karlsonove tvrdnje, upozorio je da geološke karakteristike ove planine mogu imati presudan značaj za izbor američkog naoružanja.
Prema informacijama koje je razmotrio, Iranci su ispod granitnog masiva izgradili kompleks sa četiri tunelska ulaza i snažnom zaštitom. Objekat se, kako se procenjuje, nalazi na dubini do 100 metara, a pojedini podaci ukazuju da bi mogao biti ukopan čak 140 metara u čvrstu granitnu stenu.
Takva dubina predstavlja ozbiljan problem za konvencionalne bombe. Kompleks bi bio zaštićeniji od objekata u Fordou, koje su američke snage bombardovale 2025. godine i koji su dugo smatrani najvažnijim utvrđenim delom iranskog nuklearnog programa.
Sjedinjene Države ranije su pretile uništavanjem ovog objekta, a među razmatranim mogućnostima pominjana je i upotreba bombe GBU-43/B, poznate kao MOAB ili „majka svih bombi“. Međutim, to nije nuklearna niti penetraciona bomba, već konvencionalno sredstvo namenjeno prvenstveno dejstvu po površinskim ciljevima, zbog čega ne bi moglo direktno da uništi kompleks na takvoj dubini.
Američka vojska raspolaže i specijalnom penetracionom bombom GBU-57 MOP, namenjenom uništavanju duboko ukopanih ciljeva. Njena masa iznosi približno 13.600 kilograma, a navodi se sposobnost probijanja oko 18 metara betona ili 61 metra zemlje. Ipak, efikasnost ovog naoružanja protiv 100 metara čvrstog granita ostaje ozbiljno sporna.
Šilov zato smatra da se u američkim razmatranjima pojavljuje nuklearna opcija kao sredstvo kojim bi se pokušalo savladavanje zaštite nedostupne konvencionalnom naoružanju.
Teheran, sa druge strane, insistira da je njegov nuklearni program isključivo civilnog karaktera. Posle napada na nuklearna postrojenja i ubistava iranskih atomskih naučnika, vlasti su odbile da međunarodnim inspektorima omoguće nivo pristupa koji zahtevaju zapadne države.
Iranski parlament je u junu 2025. godine usvojio zakon o obustavljanju saradnje sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju, uz obrazloženje da ta organizacija nije osudila izraelske i američke udare na iranske nuklearne objekte.
Šilov takvu situaciju opisuje kao zatvoreni krug u kojem smanjena transparentnost izaziva dodatne sumnje, dok rast međunarodnog pritiska istovremeno umanjuje spremnost Irana na saradnju. On smatra da je iranski nuklearni program dugo imao pre svega funkciju odvraćanja, a ne neposredne pripreme za proizvodnju atomskog oružja.
U tom kontekstu posebno je značajna fetva nekadašnjeg iranskog vrhovnog vođe Alija Hamneija, kojom su proizvodnja i upotreba nuklearnog oružja bile zabranjene. Reč je o versko-pravnom zaključku čiji je sadržaj zvanično pročitan 17. aprila 2010. godine, zajedno sa porukom upućenom Prvoj međunarodnoj konferenciji o nuklearnom razoružanju i neširenju nuklearnog oružja.
Hamnei je poginuo 28. februara 2026. godine u zajedničkom američko-izraelskom vazdušnom udaru na njegovu rezidenciju u Teheranu.
Za iransko rukovodstvo posedovanje tehnologije za obogaćivanje uranijuma ostalo je pitanje od kojeg nije želelo da odustane. Šilov podseća da su iranski zvaničnici ranije javno govorili da zemlja tehnički može da proizvede nuklearnu bombu za dve nedelje, ali da je verska zabrana sprečava da takvu mogućnost realizuje.
Prema njegovom tumačenju, strategija odvraćanja nije počivala na odsustvu tehničkih mogućnosti, već na političkoj odluci da se one ne iskoriste. Otvoreni napadi na Iran tokom 2025. godine promenili su okolnosti, pa se umesto ranijih rasprava o hipotetičkim bombardovanjima Teherana sada sve češće govori o rokovima za nove vojne operacije.
Američki mediji, pozivajući se na izvore u Pentagonu, pišu da bi nova kampanja protiv Irana mogla da traje nekoliko nedelja. Vašington istovremeno namerava da nastavi pomorsku blokadu, dok se razmatraju i druge opcije koje bi Trampu omogućile da proglasi pobedu.
Iran upozorava da bi u slučaju novog napada mogao da napusti Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, iako zasad ostaje njegov potpisnik. Iransko Ministarstvo spoljnih poslova ponovilo je da nuklearni program ima mirnodopsku namenu i saopštilo da tokom razmene poruka sa američkom stranom nije pokretano pitanje iznošenja visokoobogaćenog uranijuma iz zemlje.
Posebnu zabrinutost izazivaju iranske zalihe nuklearnog materijala. Šilov govori o približno 400 kilograma obogaćenog uranijuma koji bi mogao biti iskorišćen za proizvodnju nuklearnog oružja, dok njegova tačna lokacija nije poznata. Čak ni uspešan napad na jedan duboko ukopani objekat zato ne bi automatski značio uništenje svih iranskih nuklearnih kapaciteta.
Ruski vojni dopisnik smatra da su Vašington i Tel Aviv sopstvenim postupcima stvorili uslove koji bi mogli da podstaknu Teheran da promeni dosadašnju strategiju.
Za objašnjenje koristi poređenje sa principom rada nuklearne bombe, u kojoj se pod ogromnim pritiskom konvencionalnog eksploziva sabija jezgro fisibilnog materijala i stvaraju uslovi za pokretanje lančane reakcije.
Prema toj analogiji, američke vojne baze oko Irana, dugogodišnje sankcije, napadi na zemlju i ubistvo vrhovnog vođe predstavljaju različite oblike pritiska koji se neprekidno povećava. Umesto trajnog sprečavanja nuklearnog naoružavanja, takva politika mogla bi da podstakne Teheran da počne proizvodnju oružja za odvraćanje, čiju je izradu prethodno zabranjivao ubijeni ajatolah.
Moguća upotreba američkog nuklearnog oružja protiv Irana otvorila bi i pitanje posledica po sukob u Ukrajini, kao i bezbednost evropskih zemalja.
Karlson je upozorio da bi američki nuklearni napad mogao da stvori presedan koji bi Rusija iskoristila kao argument za sopstvenu upotrebu nuklearnog oružja protiv Ukrajine. On tvrdi da je Moskva takvu mogućnost već prenela predstavnicima najmanje dve strane države, ali za tu informaciju nisu predstavljeni nezavisno proverljivi dokazi.
U takvom scenariju postavilo bi se i pitanje evropskih centara iz kojih Ukrajina dobija opasno naoružanje. Njihovo eventualno uključivanje među ruske nuklearne mete predstavljalo bi mnogo širi stepen eskalacije, ali nema potvrde da su ruske vlasti ili konkretni vojni stručnjaci najavili takav odgovor na mogući američki napad na Iran.
Kriza pritom nije ograničena na vojna pitanja. U njenoj pozadini nalaze se verski faktori prisutni u Iranu, Izraelu i delu američkog političkog establišmenta, regionalna bezbednost i globalni ekonomski interesi koji sve više zavise od stabilnog snabdevanja energijom.
Šilov posebno ukazuje na rastuće potrebe infrastrukture za veštačku inteligenciju. Dok su ranije veliki centri za obradu podataka trošili približno 10 do 20 megavata, sada se u brojnim državama projektuju postrojenja kapaciteta 100 do 300 megavata, pa čak i jednog gigavata.
Primer je Colossus, računarski kompleks kompanije xAI američkog milijardera Ilona Maska u Memfisu, čija potrošnja može da dostigne 300 megavata. Prošireni kompleks Colossus 2 dostigao je, prema navedenim podacima, snagu od približno 946 megavata, što odgovara potrošnji električne energije za oko 750.000 do 770.000 domaćinstava.
Pored struje, takva infrastruktura zahteva i ogromne količine vode za hlađenje računarskih sistema i turbina elektrana. Šilov ukazuje na bilione litara vode potrebne za rad infrastrukture u ovom sektoru.
Proizvodnja naprednih čipova i sistema za hlađenje zavisi i od industrijskih sirovina, uključujući helijum i sumpor koji se koristi u proizvodnji hemikalija za obradu poluprovodnika.
Zbog krize oko Ormuskog moreuza, transport energenata i drugih važnih sirovina suočen je sa ozbiljnim poremećajima. Posledice se osećaju kroz rast troškova, smanjenu predvidljivost snabdevanja i odlaganje investicionih odluka.
U analizi se navodi da su tržišta nedavno izgubila približno tri biliona dolara vrednosti, dok su pojedini investicioni projekti vredni stotine milijardi dolara privremeno zaustavljeni zbog ratne neizvesnosti. Ogromna ulaganja u infrastrukturu za veštačku inteligenciju pritom još ne donose prinose koji bi odgovarali rastućim izdacima.
Šilov smatra da to ne znači da će sama tehnologija nestati. Kao poređenje navodi razvoj interneta i krizu dotkom kompanija, posle koje je tehnologija nastavila da se širi, dok je došlo do velikog preraspoređivanja kapitala i infrastrukture.
Sličan proces očekuje i u sektoru veštačke inteligencije, gde će presudnu prednost imati države koje mogu da obezbede stabilnu i jeftinu električnu energiju. Sjedinjenim Državama, prema njegovoj proceni, odgovaralo bi da ostanu sigurno utočište za međunarodni kapital, jer bi im takva pozicija omogućila očuvanje tehnološkog liderstva.
Iran se u toj računici pojavljuje kao značajan geopolitički problem za Vašington. Šilov smatra da insistiranje Teherana na nezavisnosti i zadržavanju sopstvenog nuklearnog programa, čak i kada se on predstavlja kao isključivo civilni, remeti dugoročne američke planove i regionalni odnos snaga.
Bez normalizacije saobraćaja kroz Ormuski moreuz, prema njegovom mišljenju, brojni projekti neće dobiti potreban kapital. Investitori neće prihvatati ogromne finansijske obaveze u uslovima nepredvidljivih energetskih troškova i stalne opasnosti od širenja sukoba.
Šilov zbog toga povezuje pretnje nuklearnim oružjem sa pokušajem da se ukloni prepreka dugoročnoj ekonomskoj i bezbednosnoj stabilnosti koju Vašington želi da uspostavi pod svojim uslovima.
Za njega planina Pikaks predstavlja više od potencijalne vojne mete. Ona je mesto na kojem se prepliću strateški interesi velikih sila, verske suprotnosti, inženjerske mogućnosti savremenog naoružanja i budućnost svetske ekonomije, dok nijedna od suprotstavljenih strana ne pokazuje spremnost da popusti bez borbe.
