Zvali su ga Smrad, što dosta govori o njegovom karakteru. Mogao je da bira između zatvora i rata, a na kraju je postao – heroj! Mejnard Harison Smit, zvani Smrad, nadimak je dobio jer niko nije mogao da ga podnese. Ni u civilstvu, ni u vojsci.
Rođen je u bogatoj porodici, ali je od malena imao kompleks više vrednosti. Zato su ga roditelji poslali u vojnu akademiju, ne bi li tamo od njega „napravili čoveka“. I nije uspelo.
Radio je i kao poreznik, a kada mu je otac umro napustio je majku i osamostalio se. Takođe je odlučio i da nauči pameti svakoga ko mu se ne dopadne.
[adsenseyu1]
Zbog toga je ubrzo počeo da upada u probleme, ali je uspeo da se oženi i dobije dete. Ipak, nije mogao da živi normalnim porodičnim životom i napustio je porodicu.
Imao je 31 godinu, te ratne 1942. A zbog načina na koji je ostavio porodicu završio je na sudu… Sudija mu je dao da izabere između dve opcije: da plaća alimentaciju ili da ide u zatvor.
Odlučio je da pobegne.
Ubrzo je uhvaćen i ponovo se našao pred sudom. Ovog puta, sudija mu je da da bira – zatvor ili rat.
#WW2 Staff Sgt Maynard Harrison Smith USAAF, 423rd Bombt Squ. Sec.of War Henry L. Stimson awards him Medal Of Honour pic.twitter.com/P5ozskZZ
— Chris Keltie (@ChrisKeltie) August 22, 2012
Onako prepotentan nije podnosio zatvor, pa je prihvatio da ode u rat. Poslat je na obuku za avijatičarskog mitraljesca. Dobio je čin narednika i prekomandu u Veliku Britaniju, u 423. eskadrilu 306. bombarderske grupe. Bio je mart 1943. godine.
Oni koji su bili u vojsci, a naročito na ratištu, znaju da se u takvim sredinama skalapaju velika prijateljstva. Ali to nije bio slučaj i sa Smitom.
I dalje ga niko nije podnosio, niti želeo da leti s njim, jer nikome nije ulivao poverenje.
Ipak, pošto su momci iz eskadrile ginuli, došao je i njehgov red da se nađe na nebu.
Misija je bila napad na podmorniču bazu nacista Sen Nazar u Francuskoj. Na putu do nje morali su da prelete izuzetno dobro čuvane gradove Lorijen i Brest. Bilo je uobičajeno da se na tom letu većina aviona sruši, a među onima koji se ipak dokopaju baze bude vlik broj ranjenika.
I onda je došao 30. april 1943. godine.
Poručnik Luis P. Džonson trebalo je da poleti sa svojom „letećom tvrđavom“ B-17, ali mu je u ekipi falio jedan čovek, mitraljezac na „stomačnomtopu“. Džonson je izabrao Smita.
Sledećeg dana, 1. maja 1943. godine, ekipa je poletela ka Francuskoj. U vazduhu je trebalo da se susretnu s drugim ekipama i da ukupno 78 „letećih tvrđava“ krene ka podmorničkoj bazi u Sen Nazaru, ali čak 20 aviona nije uspelo na vreme da stigne na mesto sastanka u vazduhu, a šest letelica je zbog toga moralo da se vrati u svoje baze. Zbog mehaničkih problema još šest bombardera je opozvano, a loše vremenske prilike bile su razlog da aterira još 38 aviona.
[adsenseyu1]
Ostalo ih je samo 29, ali je „vojna matematika“ smatrala je da je to dovoljno. I tako je i bilo. Ispustili su svoj smrtonosni tovar i krenuli nazad u svoje baze.
Nemci su u međuvremenu podigli lovce, ali bombarderi su uspeli da se sakriju u oblake. Smatrali su da su sigurni i da će se bez većih problema vratiti u Veliku Britaniju.
A onda je navigator pogrešio. Loše je procenio, pa su umesto preko okeana krenuli preko Bresta. Dočekala ih je snažna vatra sa zemlje, a potom i 20 nemačkih lovaca.
Dve „leteće tvrđave“ odmah su oborene. Nemci su se tada ustremili na Smitov bombarder.
Pilot Džonson je krenuo u manevar izbegavanja, ali je od toga bila slaba vajda.
I tada je na scenu stupio Smit, isti onaj nepodnošljivi tip s kojim niko nije mogao da izađe na kraj i kog niko nije želeo ni da vidi, a kamoli da u njegove ruke poveri svoj život…
Njegov B-17 je već bio pogođen i dobrano oštećen, ali je pilot nekako uspeo da skrene prema Lamanšu.
Avion je u jednom trenutku potresla snažna eksplozija. Uređaji veze su otkazali. Komande su podivljale. Kopilot Vilijem V. Farenhold je krenuo da proverava štetu, ne bi li uspeo išta da sanira. Šteta je bila prevelika i nije mogao ništa da učini.
Središnji deo aviona zahvatila je vatra i ekipa iz pilotske kabine nije mogla da komunicira s ostatkom posade. Nisu čak znali ni da li su živi.
Kupola u kojoj je bio Smit takođe je bila oštećena i nije mogla da se okreće. Smit je izašao i krenuo ka središnjem delu aviona koji je bio u plamenu. Njegove kolege mitraljesci i vezisti navlačili su padobrane i prema unapred utvrđenoj proceduri u takvim situacijama iskakali iznad Lamanša.
Smit nije znao u kakvom je stanju ekipa u kokpitu i šta je s letelicom. Ipak, pošto je avion leteo, verovao je da je makar pilot u „voznom stanju“.
Zgrabio je aparat za gašenje požara i počeo da se bori s požarom. U tom trenutku iz pozicije repnog mitraljesca izbauljao je njegov kolega Roj Gibson. Bio je teško ranjen u leđa. Smit ga je odvukao i ukazao mu prvu pomoć, sprečivši da se čovek uguši u sopstvenoj krvi. Dao mu je morfijum i potom nastavio da gasi požar.
Ali jedan nemački lovac se u međuvremenu pojavio i postavio u poziciju za gađanje…
Smit je dohvatio mitraljez kalibra 12,7 milimetara i opleo po Nemcu. I oborio ga je.
Ipak, tu drami nije bio kraj…
Od siline vatre koju je neposredno pre toga ugasio, počela je da eksplodira municija u njegovom bombarderu. Smit je kroz ogromnu rupu u boku aviona uspeo nekako da izbaci taj opasni teret.
I tada je naišao drugi nemački lovac… Smit je oborio je i taj avion.
Ali, ni tu nije bio kraj ludila…
Vatra se ponovo rasplamsala, a protivpožarni aparat je bio prazan. Smit je našao zalihe vode i njima uspeo da iskontroliše vatru. Za gašenje je koristio čak i kanistere iz toaleta, s mokraćom. Na kraju je čak otkopšao šlic i popišao se na vatru! U očaju, počeo je vatru da gasi golim rukama!
I tada se pojavio još jedan nemački lovac…
Naravno, i njega je oborio.
Narednih sat i po proveo je pucajući na nemačke lovce i pomažući teško ranjenom kolegi, ali i gaseći vatru, koja je bila toliko jaka da je počela da topi metal aviona. Kroz rupu u trupu izbacivao je iz aviona sve što je mogao, a što nije bilo previše vrelo da se uhvati rukama.
Pilot Džonson je teško oštećenu letelicu uspeo da doveze do baze. Ali avion se pri sletanju prepolovio.
Kasnije je prebrojano da je avion pogođen sa čak 3.500 hitaca!
Osim trojice članova posade koji su iskočili padobranima, svi su preživeli. Pa i teško ranjeni Gibson.
Smit je nakon toga leteo na još nekoliko misija. Ipak, nije se nimalo promenio. I dalje niko nije mogao da ga podnese. Jednostavno, bio je suviše težak čovek. A pošto je voleo da banči po pabovima, bio je kažnjen radom u kuhinji.
Ali Medalju časti za ono što je tog dana uradio niko nije mogao da mu ospori.
Mejnard Harison Smit, zvani Smrad, dobio je svoje odlikovanje na jedinstven način. I postao prvi „plavac“, odnosno avijatičar, koji je dobio Medalju časti, jer je tadašnji američki predsednik Frenklin Ruzvelt veoma dobro znao kakvu marketinšku snagu ima Smitov poduhvat. Poslao je ministra rata Henrija L. Stimsona u Veliku Britaniju da lično Smitu uruči ovo priznanje.
Ali Smitu niko nije javio za dolazak ministra! Stimson ga je pronašao u kuhinji, gde je odrađivao ko će ga znati koju po redu kaznu zbog nepodnošljivog ponašanja.
Mejnard Harison Smit je preživeo je rat i vratio se u svoju domovinu, SAD. Umro je 11. maja 1984, osam dana pre 73. rođendana. Kao heroj.
(Alo.rs)
