Mnogi analitičari primetili su neobičnu činjenicu: tokom parade 9. maja, na Crvenom trgu u Moskvi, Putin se pojavio u prisustvu izraelskog premijera Netanjahua.
Otprilike u isto vreme, izraelsko ratno vazduhoplovstvo gađalo je sirijske i iranske ciljeve u Siriji, a Sirijci su pucali na izraelske položaje na Golanskoj visoravni.
Zašto Rusija nije ustala u odbranu svog saveznika Sirije? Zapravo, govorilo se o prodaji vrlo moćnog ruskog PVO sistema S-300 Siriji, a potom je ta ponuda povučena. Da li se zaista tako ponaša saveznik?
Ili, uzmimo drugi primer: odnosi Rusije i Ukrajine sve više srljaju nizbrdo još od kijevskog puča 2014. koji je svrgnuo ustavnu vladu. U regionu Donbasa, na istoku Ukrajine, dolazi do ranjavanja u vojnom sukobu, neprestanih ukrajinskih provokacija protiv Rusije, a SAD i EU su Rusiju navodno osiromašile ekonomskim i političkim sankcijama, navodno kao odgovor na aneksiju Krima i nerešeni sukob u Donbasu koji je odneo gotovo deset hiljada ljudskih života.
Pa ipak, najveći ukrajinski trgovinski partner ostaje … Rusija. Ne samo da Rusija nastavlja da trguje sa Ukrajinom, već je i prihvatila veliki broj ekonomskih izbeglica iz ekonomski urušene Ukrajine. Rusija je prihvatila ove izbeglice, dozvolila im da nađu posao i dozvoljava im da šalju novac svojim rođacima u Ukrajini. Takođe, Rusija je odbila da prizna dve separatističke republike na istoku Ukrajine.
Jedini stvarni stav koji je Rusija zauzela u vezi s Ukrajinom je tvrdnja da je Krim ruski. Ali ovo je manje-više već rešeno: Krim je bio deo Rusije još od 1783. godine, a prelazak Krima u sastav Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike, koji se dogodio za vreme Nikite Hruščova 1954. godine, kršio je ustav SSSR-a koji je bio na snazi u to vreme.
Još jedan primer: SAD, sa Evropskom unijom koja deluje kao poslušni sluga, uvode razne vrste sankcija Rusiji još od Zakona Magnitski 2012. godine, koji je progurao fantastično korumpirani oligarh Vilijam Brovder. Ove sankcije su katkad štetne, katkad korisne (stimulišući zamenu uvoza u Rusiji), a ponekad jednostavno dosadne. Rusija je prevelika, previše važna i premoćna da bi je iko, čak i entitet toliko velik kao SAD i EU zajedno, mogao izolovati ili podrediti svojoj volji uvođenjem sankcija.
U nekim slučajevima oseća se snažan bumerang efekat koji SAD-u i EU nanosi veću šteti nego sankcionisanoj Rusiji. Ali ona zaista nije odgovorila drastičnim potezima – osim što radi na zameni uvoza i uspostavljanju trgovinskih odnosa sa drugim, prijateljskijim zemljama. Na primer, mogla bi da naudi SAD-u, blokirajući prodaju delova od titanijuma bez kojih Boeing ne bi mogao da konstruiše svoje avione. Ili bi mogla da zabrani prodaju raketnih motora SAD-u, nakon čega SAD više ne bi mogle da lansiraju svoje satelite. Ali Rusija nije učinila ništa od toga; umesto toga, samo je ponavljala da su ove sankcije neproduktivne i beskorisne.
Još jedna važna stvar: kršeći sporazume koje su Rusija i države NATO-a sklopile, NATO se proširio sve do ruske granice i nedavno je male baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvaniju pretvorio u neku vrstu militarističke igraonice u kojoj se izvode vojne vežbe tik do ruske granice, stacionirajući tamo hiljade vojnika i obučavajući ih da napadnu Rusiju.
Rusija se žalila na to, ali je nastavila da trguje sa svim zemljama članicama. Konkretno, nastavila je da snabdeva baltičke države električnom energijom i da koristi baltičke luke za isporuku svojih proizvoda.
Kada je nedavno Letonija zabranila upotrebu ruskog jezika u školama (trećina stanovništva Letonije jesu Rusi) i počela da krši prava litvanskih Rusa koji su pokušali da se bore protiv toga, Rusi su odlučno prihvatili čak i ovaj eklatantni čin antiruske diskriminacije. U Letoniji su svetla i dalje upaljena, a natovareni ruski teretni vozovi i dalje se kotrljaju preko granice.
Verovatno se pitate zašto Rusija tako reaguje, odakle takav pasivan stav prema ovim brojnim obmanama, prekršajima i napadima?
Ne može se reći da je Rusija prevelika da bi joj naudili. Sankcije 2012. godine bile su brojne, ali 2014. godine ruska ekonomija je zaista bila pogođena (mada uglavnom zbog nižih cena energije, a ne sankcija). Rublja je izgubila polovinu vrednosti, a stopa siromaštva u Rusiji je porasla. Šta se onda događa?
Da biste to razumeli, morate da napravite korak unazad i pogledate širi kontekst:
- Rusija je najveća država na svetu po veličini, ali sigurno ne po broju stanovnika. Njene granice su vrlo dobro zaštićene, ali se protežu na 61 hiljadu kilometara.
- Rusija uključuje preko stotinu različitih nacija, sa etničkim Rusima koji čine nešto više od 80%, i sa šest drugih nacija koje imaju preko milion.
- Graniči se sa 16 suverenih država – više od bilo koje druge zemlje – uključujući dve pomorske granice (sa Japanom i SAD-om) i još dve međunarodno nepriznate države (Abhazija i Južna Osetija).
- Ima najveću dijasporu na svetu, sa između 20 i 40 miliona Rusa (u zavisnosti od toga kako ih računate) koji žive van same Rusije. Najveća ruska zajednica je u inostranstvu i broji oko 3 miliona u SAD-u.
- Ruske mirovne trupe služile su u brojnim zemljama oko same Rusije i širom sveta – Abhaziji, Južnoj Osetiji, Jermeniji, Pridnjestrovlju, Tadžikistanu, Bosni, Kosovu, Angoli, Čadu, Sijera Leoneu, Sudanu – i i dalje su ključne u sprečavanju eskalacije latentnih sukoba u rat.
- Ogromna kopnena masa Rusije i ogromno bogatstvo prirodnim resursima čine je jednim od glavnih svetskih dobavljača ekonomski neophodnih proizvoda, posebno nafte, gasa, uranijuma i uglja, koji u desetinama zemalja održavaju svetla upaljena i štite cevi od mraza. Bez obzira na to šta krene po zlu u međunarodnim odnosima, mora ostati stabilan i pouzdan dobavljač.
U ovom okruženju, suprotstavljanje neprijateljskim (i uglavnom uzaludnim) gestovima koji proizlaze preko okeana, neprijateljskim (i uglavnom uzaludnim) gestovima bi bilo kontraproduktivno: neki ljudi bi bili povređeni, a postoji velika verovatnoća da bi to bili Rusi.
Dakle, deo pobedničkog pristupa je samo mešanje kroz održavanje najboljih odnosa sa što većim brojem zemalja, posebno sa susedima, razgovor sa svakom stranom u svakom sukobu i pokušaj njegovog ublažavanja i pažljivo balansiranje različitih interesa svih umešanih . Rusija ima dobre odnose i sa Iranom i sa Saudijskom Arabijom, koji su zakleti neprijatelji, i sa Sirijom i sa Izraelom koji pucaju jedni na druge.
Drugi deo pobedničkog pristupa suočavanju sa sve više neprijateljski raspoloženim spoljnim svetom je kretanje u pravcu ograničene autarkije; ne zatvarajući se za svet, već preduzimajući odmerene korake kako bi postala relativno neranjiva za njegove peripetije. Rusija je već samodovoljna u energetici, napreduje u tome da postane samodovoljna u hrani, a sledeći izazov je postizanje samodovoljnosti u tehnologiji i finansijama.
Posmatrano u ovom kontekstu, naizgled ruski neuspeh deluje kao deo pažljivog balansiranja:
- Izraelci bombarduju Siriju dok Netanijahu sedi na počasnom mestu tokom parade u Moskvi. Sirija uzvraća napad, bombardujući sopstvenu teritoriju na Golanskoj visoravni. Tada Rusija odlučuje da ne prodaje sistem S-300 Siriji. Šta se upravo dogodilo? Pa, Izrael je upravo prepoznao Dan pobede – 9. maj – kao svoj nacionalni praznik. Trećina Izraelaca su u stvari Rusi, a mnogi od njih su se osećali veoma ponosno što su tog dana bili Rusi i učestvovali su u velikim paradama koje su emitovane na ruskoj televiziji. Suočeni sa rastućim talasom antisemitizma u Evropi i sa neonacistima koji se nadvijaju u Ukrajini, Rusija i Izrael stoje jedinstveno.
Zatim tu je i činjenica da se Izraelu ne sviđa to da su Iranci u Siriji. Svakako ima pravo da se tako oseća, s obzirom na činjenicu da Iranci neprestano govore o tome kako Izrael treba uništiti. To što Izrael bombarduje Siriju nije korisno za Rusiju, ali ovo nije bio prvi put i neće biti poslednji.
Sirija je uspešno obarala izraelske rakete, a zatim pucala na Izraelce na Golanskoj visoravni, što je bio novi razvoj događaja i eskalacija, a eskalacija je uvek loša. Prodaja sistema S-300 Sirijcima omogućila bi Siriji da obori bilo šta u vazduhu iznad čitavog Izraela, a pošto je situacija tek eskalirala, davanje mogućnosti da još više eskalira izgledala bi pogrešno.
- Ukrajina kontinuirano provocira Rusiju i krši prava osam miliona Rusa koji tamo žive, a ipak Rusija ostaje najveći ukrajinski trgovinski partner. Zašto? Pa, postoji neprijatna činjenica da Ukrajinom trenutno vladaju ljudi koji su, da upotrebimo vrlo specifičan ruski izraz, „neadekvatni“. To je ilegalni, neizmerno korumpirani režim koji podržava drugi režim preko okeana, koji je, usput rečeno, takođe prilično „neadekvatan“.
Ali to su privremene činjenice i ni na koji način ne zamenjuju trajnu činjenicu da su Rusi i Ukrajinci u suštini isti narod (sa izuzetkom nekoliko plemena koja uglavnom naseljavaju zapad zemlje koja je vekovima bila srednjoevropska ničija zemlja – pored Transilvanije, odakle dolaze vampiri).
Rusi i Ukrajinci se genetski ne mogu razlikovati, a u Rusiji postoje brojne nacije koje se u kulturnom pogledu mnogo razlikuju od Rusa i Ukrajinaca. Pobednička strategija u ovom slučaju je da se izbegne povreda Ukrajine, jer ona već dovoljno nanosi štetu samoj sebi i jer bi to u suštini samo naštetilo nekim Rusima.
Umesto toga, ima više smisla biti jednostavno strpljiv i pričekati da se stvari srede. Na kraju, ljudima u Ukrajini će da dozlogrdi i uzeće stvar u svoje ruke, izbaciće propalice zajedno sa njihovim inostranim rukovodiocima i veza će na kraju postati normalnija.
- Što se tiče zapadnih sankcija, Rusija je uvela neke kontra sankcije i to vrlo pametne. Rusija je zabranila razne kategorije uvozne hrane iz EU. To je omogućilo da se poveća proizvodnja hrane u Rusiji i da se Rusija usmeri ka stvaranju samodovoljnog tržišta hrane. Budući da su poljoprivrednici u EU politički prilično moćni, to je učinilo američke sankcije nepopularnim u Evropi.
Dodajte ovome činjenicu da SAD sada žele da sankcionišu ruski uvoz energije u Evropi, prisiljavajući Evropljane da kupuju od SAD-a, čije su zalihe mnogo skuplje i daleko manje pouzdane. Naravno, predavši veći deo svog suvereniteta, Evropljani se sada suočavaju sa ogromnim poteškoćama u pokušaju da ga vrate, ali bar počinju da razmišljaju o tome.
Ovo je već pobeda Rusije: potrebne su joj nezavisne, suverene nacije za susede, a ne gomila bezobzirnih vazala iz Vašingtona. Što se tiče izricanja kontra sankcija samoj SAD, to bi samo prouzrokovalo još neku ekonomsku štetu bez obezbeđivanja bilo kakvih političkih prednosti.
- Što se tiče NATO-ovog zadiranja u ruske granice, antiruskog naleta baltičkih patuljaka i NATO trupa koje se obučavaju da „napadnu Rusiju“ – pa, iskreno, Rusi su pomalo uvređeni, ali se zapravo ne plaše. Svi znaju da je NATO deo američkog odbrambenog establišmenta. Njegova svrha je da ukrade gomilu novca, a ne da napravi oružje koje radi ili da obuči vojsku koja se može boriti. Na Baltiku je sada pripremljeno prilično NATO oklopa i ljudstva, ali nedovoljno da bi se na bilo koji značajan način izvršila invazija na Rusiju.
A ako ikada to učine, vrlo brzo će postati usamljeni. Vidite, oklopna jedinica NATO-a se ne uklapa u većinu mostova i ne može da pređe velike udaljenosti po neravnom terenu kao što to može ruska. Na vojno polje mora se prevesti vozom, ili kamionima s ravnim platformama preko saveznih autoputeva. Ili se mora isporučiti preko luka sa dubokim vodama.
Dakle, sve što Rusija treba da uradi je da sruši neke mostove i neka lučka postrojenja lansirajući rakete sa gotovo bilo kog mesta. NATO to zna i stoga je sva ova aktivnost na Baltiku samo način da se novac usmeri u ekonomski anemične i brzo depopulišuće baltičke države, zaključuje analizu Dmitri Orlov za Rusija Insajder.
Webtribune.rs
