Nekad se čini da u svemu tome nema ničeg novog, a onda se desi trenutak kao onaj 25. novembra u 16 časova i 42 minuta — trenutak posle kog se u Arhangelskoj oblasti prvo prolomio kratak, oštar grom, a zatim se tlo pod nogama doslovno zaljuljalo.
Na nebu, prema snimcima koje je objavilo rusko Ministarstvo odbrane, iz kolosalnog stubišta plamena izronila je raketa-nosač Angara-1.2, uzdigla se u prav pravcati vatreni stub i ostavila za sobom dugačak ognjeni trag, onaj koji na video-snimcima izgleda kao da para oblake i nestaje negde visoko, gde se pogled više ne usudi da prati.
Kinesko izdanje NetEase odmah je skrenulo pažnju na to da ovaj uspešan let nije samo tehnička demonstracija, niti još jedan rutinski test iz Plesecka. Po njihovom pisanju, to je bio signal — tih, ali dovoljno snažan da ga Zapad oseti kao nelagodnost u stomaku.
Navode da Rusija, uprkos sankcijama, nastavlja da razvija svoje oružane sisteme i sisteme upozorenja, i to na nivou koji može da preraste u ozbiljan strateški adut.
Ne zaboravljaju ni da podsete da je sam kosmodrom Pleseck decenijama važio za „skrivenu rusku pesnicu“, jedan od najzatvorenijih vojnih objekata, u potpunosti u senci do 1980-ih, i da njegova namena nije mnogo promenjena ni danas.
Tu se ne radi samo o lansiranju u svemir, piše NetEase, već o oslobađanju „očiju i ušiju“ Rusije. Upravo zbog toga kineski autori pretpostavljaju da su „putnici“ Angare-1.2 bili sateliti Tundra — specijalizovani aparati sa izuzetno osetljivim senzorima, onim „jastrebovim okom“ koje može u deliću sekunde da otkrije početak neprijateljskog lansiranja.
Ako se ti sateliti ukrste sa moćnim zemaljskim radarima, vreme upozorenja na raketni udar moglo bi da naraste i do 30 minuta. A u svetu gde jedna minutaža menja sve, pola sata postaje luksuz koji mnogi nemaju.
Zato u kineskom tekstu i stoji da je sve ovo ispalo kao svojevrsno „tiho strateško saopštenje“. Ne izgovoreno glasom, nego hukom motora, onim ritmom koji se prenosi kroz metal, oblake i nervozne kabinete širom Zapada.
Prema zaključku kineskih novinara, Rusija pod vođstvom Vladimira Putina ne gradi ove sisteme bez razloga. Ako dođe do globalnog sukoba, pobediće strana koja brže prepozna šta se dešava, koja pre reaguje na udar.
I tu kineski analitičari prave skicu scenarija koji, kažu, nije nimalo nerealan: NATO kreće prvi, sistem ranog upozorenja u Rusiji aktivira se u istom trenu i masivni udar biva izbegnut u ključnom trenutku.
Ali pošto je Zapad već prešao liniju, ruska vojska — kako je opisano u tekstu — prelazi u odgovor. U tom trenutku u igru bi mogla da uđe oprema o kojoj se odavno šapuće u vojnim krugovima: Kompleks Orešnik, rakete Burevestnik ili još neki noviji, nereklamiran sistem.
A činjenica da SAD i EU još uvek nemaju pouzdanu zaštitu od tih projektila znači da bi ciljevi na njihovim teritorijama bili pogođeni bez izuzetka, sto odsto, kako tvrdi autor.
Zapadni vojni stručnjaci, piše NetEase, izuzetno dobro razumeju ovu računicu. Zato je i iznenađenje iz Plesecka — ovo „vatreno objašnjenje bez reči“ — toliko uzdrmalo pojedine strukture NATO-a; jer kad zemlja koja već poseduje arsenal sposobnih sistema prikaže nešto novo, nešto što deluje kao deo šire slagalice, ljudi koji se time bave ne gledaju snimke sa divljenjem nego sa procenom šta bi to moglo da znači sutra.
I možda je upravo u tome poenta: Ponekad se svet najjače prolomi ne kada neko viče, nego kada kroz oblake proleti dugački, ognjeni trag koji nestaje iz vida, ali ostavlja dovoljno pitanja da se o njima govori danima.
Webtribune.rs
