Rusko ponašanje često zbunjuje Zapadnjake – ovo je odlično objašnjenje jednog od najboljih analitičara tamo, Dmitrija Orlova. On je jedan od najboljih esejista o Rusiji i raznim drugim stvarima. Preselio se u SAD kao dete, i živi u oblasti Bostona. Preporučujemo da pročitate njegov tekst i prenosimo vam ga u potpunosti.
Mnogi komentatori su primetili neobičnu činjenicu: tokom parade 9. maja na Crvenom trgu u Moskvi, Putin se pojavio u prisustvu izraelskog premijera Netanjahua. Otprilike u isto to vreme, izraelske vazduhoplovne snage su ispalile rakete na sirijske i iranske mete u Siriji (od kojih je mnoge oborila sirijska vazdušna odbrana), a Sirijci su uzvratili paljbu na izraelske pozicije na Golanskoj visoravni (koja je okupirana sirijska teritorija, tako da se to nije smatralo napadom na teritoriju Izraela).
[adsenseyu1]
Zašto Rusija nije ustala da odbrani svog saveznika Siriju? Štaviše, bilo je govora o prodaji veoma snažnog ruskog sistema vazdušne odbrane S-300 Siriji, a ta ponuda je naknadno povučena. Da li se saveznik zaista ovako ponaša?
Ili uzmite još jedan primer: odnosi između Rusije i Ukrajine su u opadanju još od početka Kijevskog puča 2014. godine kojim je srušena ustavna vlada. Postoji izuzetno bolna vojna situacija u regionu Donbasa u istočnoj Ukrajini, konstantne ukrajinske provokacije protiv Rusije, a Rusija je opterećena ekonomskim i političkim sankcijama SAD-a i EU navodno kao odgovor na aneksiju Krima i nesrećnog sukoba u Donbasu koji je uzeo oko deset hiljada života.
Pa ipak, Rusija ostaje najveći trgovinski partner Ukrajine. Ne samo da Rusija nastavlja da trguje sa Ukrajinom, već je takođe preopterećena masovnim naletom ekonomskih izbeglica iz propale ukrajinske ekonomije, koje se broje u milionima. Rusija je razmestila ove izbeglice, omogućila im da nađu posao, i omogućava im da šalju novac svojim rođacima u Ukrajini. Takođe, Rusija je odbila da oda političko priznanje dvema separatističkim republikama u istočnoj Ukrajini.
Jedini pravi stav koji je Rusija zauzela u odnosu na Ukrajinu jeste uzimanje Krima. Ali to je manje ili više lako razumeti: Krim je bio deo Rusije još od 1783. godine, a prenos Krima Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, koji se dogodio pod vladavinom Nikite Hruščova 1954. godine, narušio je ustav SSSR-a koji je bio na snazi u to vreme.
Još jedan primer: SAD, sa Evopskom unijom koja se ponaša kao njihov poslušni sluga, nametnule su razne vrste sankcija Rusiji još od Magnitski akta 2012. godine, kog je progurao korumpirani oligarh Vilijam Brouder. Ove sankcije su ponekad donekle štetne, ponekad korisne (podstiču zamenu uvoza unutar Rusije), a ponekad jednostavno iritantne. Rusija je previše velika, previše važna i previše moćna za bilo koga, pa čak i za entitet toliko veliki kao što su SAD i EU zajedno, da bi je izolovali ili je pokorili nametanjem sankcija.
U nekim slučajevima, postoji snažan efekat bumeranga koji izaziva više bola onima koji sprovode sankcije nego onima koji su sankcionisani. Ali Rusija zaista nije učinila mnogo toga u odgovoru – osim rada na zameni uvoza i uspostavljanja trgovinskih odnosa sa drugim, prijateljskijim narodima. Mogla je zapravo naškoditi Americi, na primer, blokiranjem prodaje delova od titanijuma bez kojih Boing ne bi mogao da pravi svoje avione.
Ili je mogla zabraniti prodaju raketnih motora u SAD, i SAD onda ne bi mogle pokrenuti satelite. Ali Rusija nije učinila ništa od toga; umesto toga, ona je samo nastavila da ponavlja da su ove sanckije neproduktivne i beskorisne.
Još jedan: kršeći sporazume NATO se proširio sve do ruske granice i nedavno je male baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvaniju pretvorio u neku vrstu vojnog igrališta, održavajući vojne vežbe odmah uz rusku granicu, postavljajući tu hiljade vojnika i obučavajući ih da napadnu Rusiju.
Rusija se žalila na to, ali je nastavila da trguje sa svim umešanim zemljama. Konkretno, nastavila je da snabdeva baltičke države električnom energijom i da koristi baltičke luke kako bi isporučila svoje proizvode.
Kada je Letonija nedavno zabranila upotrebu ruskog jezika u školama (trećina stanovništva Letonije su Rusi) i počela da krši prava litvanskih Rusa koji su pokušali da se bore protiv ove uvrede, Rusi su preskočili čak i ovaj očigledan čin antiruske diskriminacije. U Letoniji, svetla su još uvek upaljena, a natovareni ruski teretni vozovi se još uvek kreću preko granice.
“Zašto je to tako?,“ možda se pitate. “Čemu takav pasivan stav protiv ovih brojnih prevara, prekršaja i povreda?“ Ne može se reći da je Rusija prevelika da bi bila povređena. Sankcije 2012. godine su bile besmislene, ali 2014. godine ruska ekonomija jeste pogođena (mada uglavnom od nižih cena energije, a ne od sankcija). Rublja je izgubila polovinu svoje vrednosti, a stopa siromaštva u Rusiji se razvila. Pa onda, šta se dešava?
Da biste to razumeli, morate napraviti korak unazad i pogledati celokupan kontekst.
- Rusija je najveća zemlja u svetu po veličini, ali sigurno ne po stanovništvu. Njene granice su vrlo dobro zaštićene, ali se protežu na preko 61 hiljadu kilometara.
- Ruska Federacija je po nazivu ruska, ali obuhvata preko stotinu različitih nacija, pri čemu etnički Rusi čine nešto preko 80% stanovništva, i sa još šest zemalja od kojih svaka ima više od milion.
- Graniči se sa 16 suverenih država – više nego bilo koja druga zemlja – uključujući i dve pomorske granice (sa Japanom i SAD), i još dve međunarodno nepriznate države (Abhazija i Južna Osetija).
- Ima najveću dijasporu na svetu, sa 20 do 40 miliona Rusa (u zavisnosti od toga kako ih računate) koji žive van teritorije Rusije. Najveća ruska zajednica u inostranstvu se nalazi u SAD sa oko 3 miliona ljudi.
- Ruske mirovne snage su služile u brojnim zemljama širom same Rusije i širom sveta – u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Jermeniji, Pridnjestrovlju, Tadžikistanu, Bosni, Kosovu, Angooli, Čadu, Sijera Leoni, Sudanu – i ostaju ključne za sprečavanje latentnih sukoba da eskaliraju u rat.
- Ogromna kopnena masa Rusije i ogromno bogatstvo prirodnih resursa je čine jednom od glavnih proizvođača ekonomski najvažnijih proizvoda na svetu, naročito nafte, gasa, uranijuma i uglja, koji drže upaljena svetla i sprečavaju da se cevi zamrznu u više desetina zemalja. Bez obzira na to šta se loše odvija u međunarodnim odnosima, ona mora ostati stabilan i pouzdan snabdevač.
U ovom okruženju, suprotstavljanje neprijateljskim (i uglavnom besmislenim) potezima koji dolaze preko okeana sa sopstvenim neprijateljskim (i uglavnom besmislenim) potezima bi bilo kontraproduktivno: neki ljudi bi bili povređeni, a postoji verovatnoća i da bi to bili Rusi.
[adsenseyu1]
Dakle, deo dobitničkog pristupa jeste samo da se provuku, održavajući najbolje moguće odnose sa što je moguće više zemalja, naročito suseda, razgovarajući sa svakom stranom u svakom sukobu i pokušavajući da ga umire i pažljivo balansirajući različitim interesima svih uključenih. Rusija ima dobre odnose i sa Iranom i sa Sudijskom Arabijom, koji su zakleti neprijatelji, i sa Sirijom i Izraelom, koji pucaju jedni na druge.
Drugi deo dobitničkog pristupa u suprotstavljanju sve neprijateljskijim spoljašnjim svetom jeste da se kreću u pravcu ograničene autarhije; ne zatvarajući se pred svetom, već preduzimajući proračunate korake kako bi postali relativno imuni na njegove promene. Rusija je već samodovoljna u energiji, preduzimajući korake ka tome da postane samodovoljna u hrani, a sledeći izazov je da dostigne samodovljnost u tehnologiji i finansijama.
Gledano u ovom kontekstu, naizgled neuspesi Rusije da postupa snažno, ispostavljaju se da su delovi pažljivo izbalansiranog čina:
- Izraelci bombarduju Siriju dok Netanjahu sedi na počasnom mestu tokom parade u Moskvi. Sirija uzvraća udarac bombardujući svoju teritoriju na Golanskoj visoravni. Zatim Rusija odlučuje da ne proda Siriji sisteme S-300. Šta se upravo dogodilo? Pa, Izrael je upravo priznao Dan pobede – 9. maja – kao svoj nacionalni praznik. Jedna trećina Izrelaca su zapravo Rusi, a mnogi od njih su bili vrlo ponosni što su Rusi tog dana, i učestvovali su na velikim paradama koje su emitovane na ruskoj televiziji. Suočeni sa rastućim talasom antisemitizma u Evropi i neonacistima koji besno haraju u Ukrajini, Rusija i Izrael stoje ujedinjeni.Zatim je tu činjencia da Izrael ne voli činjenicu da postoje Iranci u Siriji. Oni sigurno imaju pravo da se tako osećaju, s obzirom na činjenicu da Iranci uporno pričaju o tome kako bi Izrael trebalo uništiti. Ali prisustvo Irana u Siriji je stečeno pozivom, tako da to nije briga Rusije. To što je Izrael bombardovao Siriju nije od pomoći Rusiji, ali to nije bio prvi put a neće biti ni poslednji.Sirijsko uspešno obaranje izraelskih raketa a zatim pucanje na Izraelce na Golanskoj visoravni je bio novi razvoj, i eskalacija, a eskalacije su uvek loše. Prodavanje sistema S-300 Sirijcima bi omogućila Siriji da obori bilo šta u vazduhu nad čitavim Izraelom, a s obzriom da su već eskalirali, obezbeđivanje mogućnosti njima za još veću eskalaciju bi se činilo pogrešnim.
- Ukrajina kontinuirano provocira Rusiju i krši prava osam miliona Rusa koji žive tamo, a Rusija ipak ostaje najveći trgovinski partner Ukrajine. Što daje? Pa, tu je neprijatna činjenica da Ukrajinom trenutno upravljaju ljudi koji su, da upotrebimo vrlo specifičan izraz, “neadekvatni.“ To je ilegalni, izuzetno korumpiran režim kog podržava drugi režim koji se nalazi preko okeana, i koji, uostalom, takođe prilično “neadekvatan“ – predvođen smešnim čovekom kog na svakom koraku osporava izuzetno korumpirana “paralelna država.“Ali to su privremene činjenice i nikako ne obaraju trajnu činjenicu da su Rusi i Ukrajinci u suštini isti narod (sa izuzetkom nekoliko plemena koji uglavnom žive na zapadu zemlje koji je vekovima bio ničija zemlja Centralne Evrope – odmah pored Transilvanije).Rusi i Ukrajinci su genetski neodvojivi, i u Rusiji postoje brojne nacije koje se daleko više kulturno razlikuju od Rusa nego Ukrajinci. Dobitnička strategija u ovom slučaju jeste izbegavanje povrede Ukrajine, jer ona već sama sebe dovoljno povređuje, i zato što bi to u suštini samo povredilo neke Ruse.
Umesto toga, više smisla ima jednostavno biti strpljiv i sačekati. Na kraju, ljudima u Ukrajini će biti dosta i preuzeće stvari u svoje ruke, zbaciti marionete zajedno sa njihovim prekookeanskim rukovodiocima, i odnos će na kraju postati normalan.
- Na zapadne sankcije, Rusija je nametnula neke kontra-sankcije, i one su bile pametne. Rusija je zabranila uvoze raznih kategorija hrane iz EU. To je omogućilo povećanje proizvodnje hrane u Rusiji i pomeranje Rusije ka samodovoljnosti u hrani. S obzirom da su poljoprivrednici unutar EU prilično moćni, ovo je načinilo da američke sankcije budu nepopularne u Evropi.Dodajte tome činjenicu da SAD sada žele da sankcionišu ruski uvoz energije u Evropu, prisiljavajući Evropljane da kupuju od SAD, čije su zalihe mnogo skuplje i daleko manje pouzdane, i time možete videti zašto je Evropljanima sada već dosta Vašingtonovog mešanja. Naravno, s obzirom da su davno predali veliki deo svog suvereniteta, Evropljani se suočavaju sa neverovatnim teškoćama u pokušaju da ga povrate, ali barem počinju da razmišljaju o tome.Ovo je već pobeda za Rusiju: njoj su kao susedi potrebne nezavisne, suverene nacije, a ne gomila Vašingtonovih slabih podanika. Što se tiče nametanja kontra-sankcija na same SAD, to bi samo uzrokovalo još više ekonomske štete bez obezbeđivanja bilo kakvih političkih prednosti.
- U NATO-ovom zadiranju u ruske granice, anti-ruske budale od baltičkih patuljaka i NATO vojnika se obučavaju da “napadnu Rusiju“ – pa, iskreno, Rusi su pomalo uvređeni, ali nisu baš uplašeni. Svi znaju da je NATO deo reketa američkog odbrambenog establišmenta. Njegova svrha je da ukrade ogromne količine novca, a ne da pravi oružje koje funkcioniše ili da obučava vojske koje se mogu boriti. Sada ima poprilično NATO-ovih oklopih jedinica i ljudskih snaga u Baltiku, ali ne dovoljno da zapravo napadnu Rusiju na bilo kakav značajan način.A ako to ikada urade, vrlo brzo će postati usamljeni. Vidite, NATO-ove oklopne jedinice ne mogu da prođu ispod većine mostova i ne mogu da se kreću na velikim razdaljinama na grubim terenima kao što to mogu ruske oklopne jedinice. Moraju se transportovati na bojno polje vozom ili kamionima sa ravnom platformom preko federalnih autoputeva. Ili moraju biti transportovane brodovima preko luka u dubokim vodama.Dakle, sve što Rusija treba da uradi jeste da obori neke mostove i neke lučke objekte lansiranjem raketa sa skoro svakog mesta, a zatim suzbije i uništi relativno mali kontigent napadača, i igra će biti završena. NATO to zna, a sve ove aktivnosti u Baltiku su samo način da zarade nešto novca na baltičkim državama koje su ekonomski anemične i brzo im opada broj stanovnika.
One već pate; zašto ih povređivati još više? Što se tiče prava Rusa u Letoniji, neko bi mogao misliti da njih baš nešto i nije briga ako su prekršena – ili bi se preselili u Rusiju gde ima dovoljno prostora za njih. Oni zaslužuju mnogo moralne podrške, naravno, ali to je zapravo njihova bitka, ne bitka Rusije.
Rusija smanjuje svoje troškove odbrane, jer će uskoro biti potpuno naoružana da joj više ništa neće biti potrebno.
Mogu li SAD i NATO učiniti isto? Ne! Ako su ikada i pokušaju, američki odbrambeni establišment bi dobio novi set kongresmena i senatora koji bi glasali, i rasipničko trošenje bi se odmah nastavilo. Tako da Rusi mogu jednostavno mirno sedeti, sa sklonjenim oružjem, i gledati kako SAD same bankrotiraju.
To će sigurno biti dramatičan preokret događaja; jednostavno samo morate sačekati na to.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
