Tokom posete Moskvi Merkelova je rekla da će „Severni tok 2“ biti okončan u svakom slučaju i pored američkih sankcija.
Uprkos zahtevima Vašingtona da se ovaj projekat posmatra kao „politički“, Merkel ga je branila svom snagom (zapravo, štiteći velike nemačke kompanije kojima su pretile sankcije), izjavivši da je projekat „čisto ekonomski“ i da će „Evropa imati koristi od toga“.
[adsenseyu1]
Štaviše, vredi primetiti Putinovu najavu da će „Severni tok 2“ biti završen krajem 2020. ili početkom 2021. godine. Morate da razumete da je to posledica američkih sankcija – negde oko godinu dana kašnjenja puštanja gasovoda u potpunu operativnost.
Dakle, dodatne sankcije uvedene zajedno sa usvajanjem američkog vojnog budžeta nisu tako bezopasne.
Nemačka i Rusija podržavaju očuvanje nuklearnog sporazuma sa Iranom „od strane svih strana“.
To je snažan nagoveštaj da su Sjedinjene Države krivac za poremećaj nuklearnog sporazuma.
S druge strane, u sadašnjem obliku „nuklearni dogovor“ nije izvodljiv – Evropa se previše plaši Sjedinjenih Država da bi dala Iranu ono što želi.
[adsenseyu4]
Stoga je Iran uklonio ograničenja na obogaćivanje uranijuma. Verovatnoća da se Tramp vrati na prethodne uslove transakcije jednaka je nuli.
Verovatnoća da je Iran spreman da pregovara o novim uslovima koji su povoljniji za Sjedinjene Države takođe je jednaka nuli.
Predlaže se stvaranje „berlinskog formata“ za diplomatsko rešenje sukoba u Libiji. Italijani se očigledno nisu snašli u pregovaračkom procesu, pa je Nemačka pozvana da uđe u arenu da Saraja i Haftara stavi za pregovarački sto.
Putin je de fakto priznao akcije ruskih specijalaca u grupi Vagner u Libiji, ali je rekao da njihove akcije nisu deo javne politike i tamo zapravo deluju „samovoljno“.
Sličnu retoriku o ulozi ruskih specijalaca imao je na Krimu i Donbasu.
Haftarova podrška, naravno, nije iscrpljena i ruski specijalci će i dalje biti aktivni.
[adsenseyu1]
Sa druge strane, Kremlj pokazuje da je spreman da sklopi dogovor o Libiji, što je u skladu sa izjavama da su ruski specijalci prestali da učestvuju u Haftarovom napadu na Tripoli, koji se dogovara sa Erdoganom o primirju.
Redovne turske trupe počele su da se pojavljuju u trupama u Tripoliju. Istovremeno, nema govora o otvorenom ulasku u neprijateljstva, ali vredi napomenuti da turski vojni instruktori, savetnici i oficiri specijalnih službi već nekoliko meseci deluju u Libiji na strani Al-Saraja.
Izvori kažu da posle Putinovih i Erdoganovih aranžmana, ruski specijalci ne učestvuju u tekućem napadu na Tripoli.
Turska, prema Čavušogluu, očekuje da će Rusija izvršiti pritisak na Haftara i primorati ga da pristane na primirje. Pitanje je da li će Rusija zaista primorati Haftara na to ili će jednostavno reći „dobro, ponudili smo mu, ali on to ne želi“.
Italijanski premijer u međuvremenu ne odustaje od pokušaja da organizuje direktne pregovore Saraja i Haftara kako bi se situacija smirila, ali izgleda da će bez napora svih spoljnih učesnika u sukobu biti teško sklopiti dogovor završava analizu pukovnik Kasad.
Webtribune.rs
