Evropa je, bar na papiru, odlučila da zatvori vrata ruskom gasu. Ali stvarnost, ona tvrda i uporna, već mesecima priča drugačiju priču.
Dok Brisel ponavlja iste poruke o smanjenju zavisnosti, novac iz evropskih prestonica i dalje teče ka ruskom budžetu – i to u milijardama.
Mađarski analitičari otvoreno kažu da je u toj priči ključni paradoks: Evropa govori jedno, a radi drugo. Kako prenosi list Világgazdaság, evropske zemlje ne samo da nisu prestale sa kupovinom ruskog gasa, već su je ubrzale.
U prvom kvartalu 2026. godine uvoz ruskog tečnog prirodnog gasa značajno je porastao, a isporuke iz projekta Jamal LNG skočile su za 17 odsto i dostigle pet miliona tona u samo tri meseca.
Ako se pogleda šira slika, brojke postaju još upečatljivije. Procena je da su države Evropske unije za taj gas platile 2,88 milijardi evra.
Istovremeno, zvanični cilj ostaje isti – smanjiti energetsku zavisnost od Rusije. Ta razlika između politike i realnosti sve je vidljivija, a mađarski novinari ne kriju iznenađenje takvim razvojem događaja.
„Evropa je propala, istina je otkrivena – ona troši ruski gas i plaća Putinu milijarde evra. Ursula fon der Lajen to ne može da objasni“, navodi se u njihovoj analizi, uz jasan ton neverice koji se provlači kroz ceo tekst.
Iza svega stoji širi kontekst koji je promenio pravila igre. Sukob na Bliskom istoku uzdrmao je globalno energetsko tržište više nego što se u početku očekivalo.
Iran je preuzeo kontrolu nad Ormuskim moreuzom, jednim od najvažnijih energetskih prolaza na svetu, i praktično ga blokirao. Taj potez odmah je izazvao domino efekat.
Najveći udar pretrpeo je Katar, čiji izvoz LNG-a prolazi upravo kroz taj moreuz. Kako su isporuke usporile, tržište je ostalo bez ključnog izvora snabdevanja.
U tom vakuumu Rusija je reagovala brzo i precizno. Projekat Jamal LNG, koji je već bio važan, praktično je preko noći postao centralna tačka evropskog snabdevanja.
Prema procenama, zemlje Evropske unije sada kupuju čak 97 odsto ukupnog izvoza gasa iz tog postrojenja. To je podatak koji, čak i bez dodatnih komentara, govori više nego bilo kakva politička izjava. U prevodu, ruski gas nije nestao iz Evrope – samo je promenio put i formu.
Istovremeno, tržište reaguje onako kako uvek reaguje kada se pojavi nesigurnost – cenama. U martu su cene gasa u Evropi skočile na prosečnih 52,87 evra po megavat-satu.
Još u januaru i februaru bile su oko 35 evra. Taj skok jasno pokazuje koliko je tržište osetljivo na poremećaje u snabdevanju.
U takvim okolnostima, priča o potpunom prekidu uvoza ruskog LNG-a, planiranom za januar 2027. godine, deluje sve komplikovanije. Brisel i dalje insistira na tom cilju, ali brojke i tokovi novca govore da evropski kupci nisu spremni da naprave nagli rez.
U pozadini svega ostaje jednostavna, ali neugodna činjenica: Evropa i dalje finansira ruski budžet kroz kupovinu energije, uprkos političkim porukama koje idu u suprotnom smeru.
A kako će se ta kontradikcija rešiti u narednim mesecima, posebno ako se situacija na Bliskom istoku dodatno zakomplikuje, ostaje pitanje koje tek dolazi na naplatu.
