Sledi odlomak iz knjige Oklopne bitke generala majora Vehrmahta Fridriha Vilhelma von Melentina koji se borio i na istočnom i na zapadnom frontu, gde je komandovao 9. tenkovskom armijom u Ardenskoj bici.
Nakon rata preselio se u Južnu Afriku gde je osnovao komercijalnu aviokompaniju.
U ovom odeljku, uzetom iz 19. poglavlja svoje knjige, Melentin iznosi svoja zapažanja o tipičnim ruskim taktikama i kakva obuka bi bila neophodna zapadnom vojniku ili oficiru kako bi ih pobedili.
[adsenseyu1]
Ruski oblik borbe – naročito u napadu – karakteriše mobilisanje mase ljudi i materijala, često korišćenih neinteligentno i bez ikakvih varijacija, ali neretko efikasno.
Rusi su oduvek bili poznati po svom preziru prema smrti; komunistički režim je iskoristio ovu osobinu i ruski masovni napadi su sada efikasniji nego ikad ranije.
Napad koji se sproveo dva puta sprovešće se i treći i četvrti put bez obzira na gubitke, a treći ili četvrti napad slediće sa istom hadnokrvnošću kao i prvi ili drugi. Ovakve bezobzirne metode predstavljaju najnehumaniji i ujedno najskuplji način borbe.
Do kraja rata, Rusi nisu strepeli od gubitka svoje napadačke vojske i poslali su ih gotovo na samu liniju vatre, rame uz rame sa neprijateljem.
Instinkt stada i nesposobnost nižih komandanata da deluju u svoju korist uvek su rezultirali gustim napadima. Zahvaljujući superiornosti u broju, ovom metodom su postignuti mnogi veliki i važni uspesi.
[adsenseyu4]
Međutim, iskustvo pokazuje da je sasvim moguće razbiti ove masovne napade ako se suoče sa adekvatnim oružjem kojim rukuju obučeni ljudi pod određenim komandantima.
Rusi su napadali u vrlo brojčanim divizijama i na veoma uskim sektorima. Teren pred defanzivcima je u svakom trenutku bio prepun Rusa; činilo se da izviru iz zemlje, činilo se da je nemoguće zaustaviti nadolazeću plimu, a ogromne praznine koje je napravila naša vatra automatski su se popunjavale.
Talasi su se javljali i nastavljali sve dok se snabdevanje ljudi ne bi iscrpelo, tada su se ponekad talasi vraćali natrag. Ali u mnogim slučajevima nisu, već su se kretali napred sa žarom koji je nemoguće obuzdati.
Odbijanje ove vrste napada nije samo materijalno pitanje; to je posebno stvar živaca. Samo su vojnici veterani bili u stanju da savladaju strah koji bi svakoga obuzeo; samo vojnik koji je svestan svoje dužnosti i sposobnosti, samo onaj koji je naučio da deluje sam, biće u stanju da izdrži strašan pritisak ruskog masovnog napada.
Ponekad su Rusi snabdevali svoje olujne bataljone votkom, a noć pre napada mogli smo ih čuti kako viču kao đavoli.
[adsenseyu1]
Posle 1941. Rusi su masi ljudi dodavali tenkove. Takve susrete je, naravno, bilo mnogo teže zaustaviti, a i nervoza se proporcionalno povećavala.
Iako Rusi možda nisu majstori improvizacije, oni svakako razumeju umetnost da u svakom trenutku imaju spremne nove formacije da zauzmu mesto onih razbijenih ili desetkovanih u bici.
Oni su svoje iscrpljene jedinice zamenjivali iznenađujućom brzinom i time pokazali nemilosrdnost, izuzetno tipičnu za ruski mentalitet.
Bilo je slučajeva kada su ruski vojni vojnici regrutovali muške stanovnike celog grada ili čitavog okruga; mobilisali su ih bez obzira na godine, nacionalnost ili zanimanje.
Poslali su ove ljude u bitku nakon nekoliko dana obuke ili potpuno neobučene; nekada su bili bez uniforme, a ponekad i bez oružja. Na bojnom polju bi tek saznali na šta su sposobni kada bi pokupili oružje svojih palih drugova.
Ruski oficiri su dobro znali da su vojne sposobnosti takvih ljudi veoma male, ali su služili da popune praznine i tako bi opravdali njihovu svrhu.
Već sam govorio o ruskoj sposobnosti za infiltraciju, obliku ratnog dejstva u kome nemaju konkurenciju. Takođe sam naglasio njihovu strast prema mostobranima, ili zaista za bilo koji napredni položaj.
Rusi favorizuju kretanja trupa noću i izvode ih sa vrlo velikom veštinom; međutim, oni ne favorizuju noćne napade u velikoj meri. Izgleda da shvataju da su njihovi mlađi komandanti nedovoljno osposobljeni za takve operacije. Ipak, ponekad prave noćne napade radi ograničenih ciljeva.
[adsenseyu4]
Kad se borite protiv Rusa, potrebno je naviknuti se na novu vrstu rata.
Borba mora biti primitivna i bezobzirna, brza i svestrana. Nikada ne smete da dozvolite sebi da blefirate; čovek mora da bude oprezan kada su u pitanju iznenađenja jer se bilo šta može dogoditi.
Nije dovoljno boriti se na osnovu dobro proverenih taktičkih principa, jer nikada ne možemo biti sigurni kakve će biti ruske reakcije.
Nemoguće je reći kakav će efekat opkoljavanje, iznenađenje, obmana i slično imati na Ruse.
U mnogim situacijama Rusi su se oslanjali na instinkt, a ne na taktičke principe i mora se priznati da im je instinkt često bolje poslužio nego što je to moglo da učini znanje sa mnogih akademija. U početku se njihove mere mogu činiti neshvatljivim, ali često su se ispostavile potpuno opravdanim.
Webtribune.rs
