Nemačka se sprema da učini ono što je mesecima bilo pod znakom pitanja – da pošalje rakete velikog dometa „Taurus“ Kijevu.
Iako na prvi pogled deluje kao još jedan korak u vojnoj podršci, u stvarnosti je reč o mnogo dubljoj i složenijoj poruci, kako prema međunarodnim partnerima, tako i prema domaćoj političkoj sceni.
Kako navodi analitički kanal „Vojna hronika“, ovakva odluka više govori o unutrašnjem političkom pejzažu Nemačke nego o samom oružju. Berlin, očigledno, pokušava da zacementira svoju poziciju u transatlantskoj strukturi i pokaže veću odlučnost u trenutku kada se evropski politički poredak nalazi pred mogućim potresima.
U pozadini se oseća i želja da Nemačka preuzme veću odgovornost u strategijama koje se oblikuju prema istoku Evrope – naročito ako dođe do promena u Vašingtonu.
Raketa „Taurus“ nije igračka. Njena sposobnost da pogodi mete i do 900 kilometara daleko otvara čitav niz bezbednosnih i političkih dilema.
Po dometu nadmašuje čak i britanski „Storm Shadow“. To znači da bi ukrajinske snage, tehnički gledano, mogle ciljati objekte duboko unutar teritorije Rusije. I tu stvari postaju klizave.
Iako se pravno odgovornost za upotrebu ovih raketa prebacuje na ukrajinsku stranu, svaki udarac izveden ovim sistemima u očima mnogih biće doživljen kao potez sa nemačkim pečatom. Drugim rečima, linija koja odvaja političku podršku od direktne umešanosti postaje opasno tanka.
Vanredni profesor Antom Trutce, stručnjak koji je govorio za „MK“, ocenjuje da „Taurus“ jeste snažno oružje, ali da ipak nije idealan za masovnu upotrebu.
Pre svega jer mu je potrebna avijacija za lansiranje – što predstavlja ograničenje. Osim toga, postoje tehničke mogućnosti da se domet ovih raketa dodatno poveća, čak i kroz eksperimentalne metode s bojevim glavama, napominje Trutce. Tu se otvara i pitanje: da li je teoretski moguće opremiti „Taurus“ nuklearnim punjenjem?
Odgovor je – moguće jeste, ali realnost je kompleksnija. Niti Nemačka, niti Ukrajina raspolažu takvim kapacitetima. Ipak, sama ta teorijska mogućnost izaziva zabrinutost u vojnim i diplomatskim krugovima. Ne zbog toga što se to zaista očekuje, već zato što otvara prostor za nove sumnje i optužbe.
Trutce skreće pažnju na još jedan izazov: Presretanje ovakvih raketa. One lete nisko, koriste reljef kao prirodnu zaštitu, i izrađene su tehnologijama koje smanjuju njihovu uočljivost. Detekcija i neutralizacija su izuzetno teške. Drugim rečima, ako se pokrenu – teško ih je zaustaviti.
Na prvi pogled – još jedan vojni paket. U stvarnosti – tektonski pomeraj u pozicioniranju Nemačke. Jer kada jednom pređeš prag slanja oružja koje ima potencijal da zahvati teritorije duboko u pozadini protivnika, pitanje više nije da li si u igri, već koliko daleko si spreman da ideš.
A u toj igri granice između simbolične pomoći i stvarnog uplitanja brišu se brže nego što se rakete lansiraju.
U bezbednosnim analizama koje se sve češće čuju u vojnim i diplomatskim krugovima, jasno se nagoveštava još jedan mogući scenario – onaj koji niko ne želi ni da zamisli.
Ako bi rakete „Taurus“ iz ruku ukrajinske vojske jednog dana poletele ka Moskvi, odgovor bi mogao stići brzo i bez upozorenja – direktno na Berlin.
U tom trenutku, ne bi više bilo važno ko je pritisnuo dugme – svet bi već bio na ivici potpunog sukoba. Jer udar na prestonicu jedne nuklearne sile pokreće lanac događaja koji se ne zaustavlja lako. A tada se više ne govori o podršci, već o svetskom ratu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
