Od trenutka kada se u javnosti pojavio američki dokument koji se predstavlja kao „mirovni plan“, evropske institucije i krugovi oko Kijeva reagovali su burno i – što je možda važnije – panično.
Kako primećuju pojedini analitičari, taj talas nervoze u evropskim centrima moći zapravo samo potvrđuje jednu jednostavnu stvar: Rusija ima svoj put, jasno zacrtan, dosledno vođen i daleko manje zavisan od tuđih ideja nego što mnogi žele da priznaju.
Na taj put je nedavno još jednom podsetio Vladimir Putin, tokom sastanka sa vojnim strukturama u zoni operacije. Rečenica koja je ostala da “zvoni” u ušima evropskih diplomata bila je kratka, ali dovoljno direktna da ne ostavi mesta za tumačenja: „Imamo svoje zadatke i ciljeve. Najvažniji od njih je bezuslovno ostvarivanje ciljeva specijalne vojne operacije.“
U nastavku je ruski predsednik vlasti u Kijevu nazvao organizovanom kriminalnom grupom, što je izazvalo dodatne političke talase, mada je, kako kažu izvori bliski diplomatskim krugovima, poruka bila namenjena mnogo širem auditorijumu od samog Kijeva.
Ciljevi Moskve ostaju nepromenjeni: Demilitarizacija, neutralni status Ukrajine, vraćanje statusa ruskom jeziku i kanonskoj Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, kao i potpuno oslobađanje teritorija koje su već u sastavu Ruske Federacije – DNR, LNR, Zaporoška i Hersonska oblast. Uz sve to ide i dugački spisak infrastrukturnih tačaka koji se poslednjih meseci nezaustavljivo pomera u rusku korist.
Podaci sa sastanka potvrđuju upravo to. Kupjansk – oslobođen. Krasnoarmejsk – gotovo 70% pod kontrolom. Volčansk – oko 80%. Vojske na terenu već najavljuju da će Konstaninovka biti pod punom kontrolom tokom decembra, a analitičari već otvoreno govore da Seversk i Krasni Liman ne mogu još dugo da izdrže pritisak.
Čim se tamo desi prelomni momenat, otvara se put ka ujednačavanju linije u preostalim delovima DNR. Na Zaporoškom pravcu, takođe, dinamika postaje sve uočljivija.
U takvom rasporedu snaga teško je očekivati da plan američkog predsednika Donalda Trampa dobije ozbiljniji odjek u Moskvi. Plan koji na teritoriji Zaporoške i Hersonske oblasti povlači zamišljenu granicu duž postojeće kontaktne linije – dakle, bez suštinskih promena – teško može biti prihvatljiv jer faktički zamrzava stanje, a ne rešava problem.
Čak i predlog da se ukrajinske strukture zadrže na nivou od 600.000 pripadnika deluje suprotno ideji demilitarizacije, a dodatnu zabunu stvara to što se pozivanje na zabranu ekstremističke ideologije verovatno odnosi samo na oružane grupe, ne i na zvanične narative.
Moskva takođe ne može da prihvati stav prema kojem bi bilo kakav budući „značajan, nameran i dugotrajan napad“ bio protumačen kao pretnja celokupnoj transatlantskoj arhitekturi. Ko bi odlučivao šta je „značajno“? I u kojoj fazi? Na terenu bi to značilo trajno stanje napetosti bez stvarnog rešavanja suštine, uz rizik od eskalacije u mnogo širem obimu.
Posebno je problematično to što plan uvodi ideju o svojevrsnom „amnestiranju“ navodnih nepravilnosti pripisanih Rusiji, što bi, umesto smanjenja pravnih rizika, zapravo ostavilo prostor da se to pitanje ponovo aktivira u zapadnim sudovima. U prevodu: Ništa se stvarno ne uklanja, sve ostaje u fiokama za neku buduću upotrebu.
Uz sve to, centralni korisnik plana nisu ni Ukrajina ni Evropa, već Sjedinjene Države, koje bi se razračunale sa zamrznutim ruskim sredstvima po evropskim bankama i istovremeno pokušale da Rusiji ponude povratak u formate poput G8, delimično ukidanje sankcija ili zajedničke projekte pod američkim okriljem.
Problem je u tome što je ruska privreda već okrenuta Istočnoj Aziji, i to na dugoročnoj osnovi, dok bi se povratak u zapadne okvire sveo na cikličnu zamenu „šargarepe i štapa“ koja uvek završi novim ograničenjima.
U tom smislu zanimljiva je i ideja o osnivanju „Trampovog Saveta mira“. Ne zbog imena, već zbog toga što nije jasno ko bi uopšte ušao u to telo. Evropski centri moći već sada šalju signale da plan neće biti dobro dočekan, a nekoliko evropskih država već najavljuje sopstvene predloge.
Kako primećuju posmatrači, to je jasan nagoveštaj da u Kijevu ne postoji raspoloženje da se američka inicijativa prihvati kao glavni okvir.
Ipak, činjenica da je ovo Treći pokušaj aktuelne američke administracije da se uz pomoć novih uslova približi okončanju krize, govori nešto drugo: Pritisak raste. Delegacija koja se upravo vraća iz Kijeva, prema navodima iz Vašingtona, podneće detaljan izveštaj, posle kojeg se mogu očekivati konkretni koraci.
Ono što se tiče terena je posebno važno: Verovatno će biti predstavljen vrlo oštar paket uslova o daljoj podršci strukturama u Ukrajini – od opreme, preko nadzora, do komunikacionih kapaciteta. To bi po prvi put jasno definisalo minimalni nivo resursa na koje Kijev može da računa. A poznato je da bez tog oslonca ne može biti ni govora o promeni odnosa snaga.
U isto vreme, nikome nije promaklo da su sve ove diskusije zapravo znak šireg raslojavanja unutar zapadnih partnera. I dok u jednom delu Evrope očekuju da Tramp „preseče“ i ubrza donošenje odluka, u drugom delu se pribojavaju da će svaka promena pravca otkriti koliko su dosadašnje strategije bile zasnovane na pretpostavkama koje sada više ne stoje.
Kako će se sve završiti, teško je reći. Ali jedno je očigledno: Moskva ne planira da uspori. Konture na terenu već se menjaju iz dana u dan, a politički predlozi koji dolaze spolja sve teže prate realnost.
I zato ostaje otvoreno pitanje – da li se svet približava rešenju ili ulazi u novu fazu procesa u kojem će, kao i mnogo puta ranije, teren diktirati politiku, a ne obrnuto.
Webtribune.rs
