Avro Avrocar za vertikalno poletanje i sletanje (VTOL) dizajnirao je Avro iz Kanade za američku vojsku.
Projekat je prvobitno zamišljen kao visoko sposoban borbeni avion, ali se pokazao kao veoma složen.
Ciljevi projekta Avrocar su navodno nekoliko puta menjani, da bi američke vazduhoplovne snage, a na kraju i američka vojska, odustali od čitavog projekta.
VTOL avionima je bila opsednuta čitava industrija nakon Drugog svetskog rata. Za razliku od konvencionalnih aviona, kojima su bile potrebne piste da bi dostigli brzinu pre poletanja, VTOL avioni bi mogli da polete vertikalno, eliminišući potrebu za pistama i infrastrukturom piste. Postojala su dva primenljiva scenarija za VTOL avione.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Tokom Drugog svetskog rata, nosači su u više navrata dokazali svoju vrednost lansirajući stotine aviona u nebo sa svojih pilotskih paluba. Ali, ako bi avion mogao da poleti vertikalno, bez potrebe za dugom palubom, onda bi nosači potencijalno mogli da nose mnogo više letelica.
Druga prednost koju su vojni planeri predviđali bila je na kopnu. U ranim danima Hladnog rata, pretpostavljalo se da će početne salve sledećeg rata biti usmerene na aerodrome i drugu srodnu infrastrukturu, uništavajući vazdušne snage i piste potrebne za podizanje aviona u vazduh.
Ako bi avion mogao da poleti, bez potrebe za pistom, onda bi avioni mogli biti šire raspoređeni i ređa meta. Pored toga, ako su aerodromi neke zemlje uništeni, ne bi morali da se obnavljaju ako bi avion mogao da poleti negde drugde.
Leteći tanjir
Avrov projekat prošao je kroz nekoliko faza. Najzreliji dizajn je u suštini bio disk, odnosno okvir aviona podsećao je na krofne.
Dizajn krofne težio je da reši jedan od izazovnijih problema ranog doba mlaznjaka: projektovanje aviona koji bi imao prihvatljive subsonične i supersonične performanse.
Pri subsoničnim brzinama, poletanje se odvija tako što vazduh struji oko krila aviona, dok pri supersoničnim brzinama, podizanje stvaraju udarni talasi koji se formiraju duž određenih tačaka na okviru aviona.
Ali Avro je imao mnogo problema. Iako je let na niskom nivou (oko 3 stope ili niže) bio stabilan i kontrolisan, let iznad toga bio je nepredvidiv i opasan.
Instaliran je veliki broj modifikacija koje su poboljšale karakteristike leta, ali performanse se nisu približile supersoničnim brzinama.
Avro je takođe patio od izuzetno glasne buke motora. Budući da su bili veoma blizu motora, piloti su takođe bili izloženi gotovo nepodnošljivo visokim temperaturama, što je smanjilo njihovu borbenu efikasnost.
Na kraju, ovaj projekat pregazila je porodica jurišnih mlaznjaka Harrier, koji su bili sposobni za VTOL operacije i mogli su da premaše brzinu od 1 maha.
Drugi faktor koji je ubio Avro bila je promena u strateškom razmišljanju koje je postepeno počelo da veruje da se nuklearni napad neće desiti na početku sledećeg rata u Evropi.
Iako je Avro bio neuspešan projekat, postojale su tvrdnje da su izveštaji o letećim tanjirima mogli biti ili modifikovani Avro sa boljim karakteristikama leta ili možda drugi projekti povezani sa razvojem Avro-a. Možda.
Webtribune.rs
