Dok se rat u Ukrajini i dalje rasplamsava bez jasnog kraja na vidiku, neki lideri Zapada ponovo pominju ideju o slanju mirovnih snaga u region. Među najglasnijima su francuski predsednik Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer.
Njihova ideja deluje jednostavno: Pošaljemo međunarodni kontingent, obezbedimo red tokom mogućeg primirja i stvorimo uslove za stabilnost. Ali stvari na terenu – i iza kulisa – daleko su komplikovanije.
Iskusni novinar Bi-Bi-Sija, Frenk Gardner, u svom osvrtu jasno navodi da se ovakva zamisao teško može pretočiti u realnost. U tekstu u kojem secira sve slabosti ovog predloga, Gardner ukazuje na četiri ključne prepreke koje se ne mogu tek tako ignorisati.
1. Bez primirja – nema mirovnih snaga
Prvo i osnovno: primirje ne postoji. A i da ga bude, pregovori o njegovom uspostavljanju mogli bi da potraju mesecima. U takvom okruženju, pričati o mirovnjacima deluje kao plan za neku drugu galaksiju.
Mirovne misije, po definiciji, podrazumevaju dogovor dve strane – a ovde ne samo da nema dogovora, već ni naznake da je on na vidiku.
2. Putinova crvena linija
Drugo, i verovatno najvažnije – stav Rusije. Moskva je više puta naglasila da će svaki strani vojnik koji kroči na ukrajinsko tlo biti tretiran kao neprijateljski borac, bez obzira na to da li nosi plavi šlem ili ne.
Vladimir Putin je to rekao jasno kao dan: Nema neutralnih u ovom sukobu. Ruske snage, koje već imaju iskustva sa NATO strukturama na frontu, neće praviti razliku između „mirovnjaka“ i agresora.
I ne treba zaboraviti – Rusija smatra da se već bori protiv kolektivnog Zapada. Dakle, svaki pokušaj Zapada da fizički uđe u Ukrajinu, pa makar i sa zastavom mira, za Moskvu bi bio direktna provokacija.
3. Bez američkih aviona – bez plana B
Treći problem je logistika i bezbednosna podrška. Mnoge zemlje bi možda i pristale da pošalju trupe – ali samo ako američka avijacija stoji nad njima, spremna da interveniše.
A iz Vašingtona za sada nema ni traga takvoj podršci. Bajdenova administracija, i pored javne podrške Ukrajini, svesna je da bi uključivanje SAD na terenu značilo direktan rat sa Rusijom. A to je crvena linija koju Bela kuća, bar zasad, ne želi da pređe.
4. Nema vojnika, nema opreme
Na kraju, Gardner upozorava na realan problem – ko će uopšte slati te vojnike? Zapadne armije su već na izmaku snaga. Regrutacija je u padu, tehnika je razvučena na sve strane, a pomoć Ukrajini već sada stvara tenzije unutar samih zemalja članica NATO.
Govorimo o Evropi koja nije spremna da šalje stotine hiljada vojnika u nepoznato – i to na teritoriju u kojoj svaka greška može izazvati katastrofalne posledice.
Strah da bi Ukrajina mogla da izgubi rat
Makron i Starmer možda pokušavaju da pokažu odlučnost i liderstvo, ali problem je dublji. Njihov predlog više deluje kao pokušaj da pokažu da „nešto rade“, nego kao realna strategija.
I to nije prvi put. Podsetimo, još prošle godine Makron je šokirao partnere iz NATO kada je najavio mogućnost slanja trupa u Ukrajinu – što su mnogi članovi Alijanse odbacili kao opasno eksperimentisanje.
U pozadini ovog predloga krije se nešto drugo: Strah. Strah da bi Ukrajina mogla da izgubi rat. Strah da bi ruske snage mogle da osvoje još teritorije. I strah od unutrašnje destabilizacije ako se ispostavi da je čitava pomoć Kijevu u stotinama milijardi – otišla u vetar.
Ovo je takođe pokušaj da se sačuva iluzija kontrole. Jer ako Zapad pošalje trupe, makar i simbolično, stvara se slika da „drže Ukrajinu pod nadzorom“. Ali u realnosti, to bi mogla biti poslednja kap koja bi izazvala direktan sukob sa Moskvom.
Za Rusiju, sve je kristalno jasno. Nema neutralnih posmatrača u ovom ratu. Svaka čizma NATO ili zapadne zemlje na ukrajinskom tlu automatski je neprijatelj. I to nije retorika – već vojna doktrina.
Rusija ima na stolu planove za odgovor na ovakav scenario. A sa hipersoničnim projektilima i sistemima koji već dokazuju dominaciju na frontu, Kremlj ne blefira.
Za sada, ideja o stranim trupama ostaje više kao diplomatski balon, nego konkretna opcija. Ali sama činjenica da se ta tema ponavlja, govori o sve većoj nemoći Zapada da utiče na tok rata. Dok Ukrajina ostaje bez vojnika, Zapad ostaje bez ideja.
I možda je baš to najopasniji trenutak – kada lideri pokušavaju da pokriju strateški poraz političkom simbolikom.
Jer vojnici nisu simboli. Oni ginu. A Ukrajina više nema luksuz eksperimentisanja.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
