Zoran Đinđić je četiri meseca pre ubistva najbližim saradnicima predstavio dokument i njegovu strategiju za rešenje kosovskog pitanja.
Upravo taj dokument, koji ima pet tačaka i koji do detalja navodi poteze koje Srbija treba da povuče kako bi povratila pokrajinu, po mišljenju nekih političara bio je razlog zbog kojeg je izvršen atentat na predsednika Vlade Srbije.
Da postoje indicije da je Đinđić zbog toga „izgubio glavu“, potvrdio je i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.
[adsenseyu1]
„Lično mislim da je podela rešenje, o tome govorim 10 godina, o tome je govorio i Dobrica Ćosić, pa nije izdajnik, i Đinđić. Neki Kažu da je zbog toga navukao na sebe gnev koji se završio napadom“, naveo je šef srpske diplomatije.
Pored toga postoje dokumenta koja svedoče o sastanku koji je Đinđić imao u Vašingtonu u maju 2002. godine sa državnim sekretarom Kolinom Pauelom i Ambasadorom Rišarom Prosperom, gde se tačno vidi da je zahteve američke administracije doživeo veoma tragično jer se na spisku nalazio čitav niz uslova sa kojima se nije mirio, a koji su podrazumevali defakto priznanje kosovske nezavisnosti.
U nekoliko svojih izjava o Kosovu sa početka 2003. Đinđić je žestoko kritikovao međunarodnu zajednicu, koja, kako kaže, “jedno govori, a drugo radi“.
Sistematski se eliminiše bilo kakva veza Srbije i Kosova i Metohije, od zakonodavstva, carinskog i poreskog sistema, do raspolaganja državnom imovinom i međunarodnog predstavljanja. Srbija niti sprovodi bilo kakve nadležnosti ili prava na Kosovu i Metohiji, niti je takvo što predviđeno u budućnosti. To su činjenice i one su neprihvatljive za Srbiju i suprotne su sa zvaničnim međunarodnim dokumentima“, naveo je Đinđić 19. januara 2003.
Đinđić je predlagao više rešenja, a u pismu tadašnjem britanskom premijeru Toniju Bleru je istakao da se pitanju Kosova mora pristupiti “bez odlaganja i na odgovarajućem nivou”, i ponudio sledeće opcije:
“Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju – više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije”, ističe Đinđić.
Na koji način je bivši premijer Srbije razmišljao o kosovskom problemu odlično se vidi iz dokumenata. Reč je o tajnom izveštaju o stategiji za Kosovo i Meteohiju, koja je bila namenjena isključivo za ličnu upotrebu.
Na početku ovog dokumenta navodi se da se stvarni procesi na Kosovu odvijaju na način izrazito nepovoljan po Srbiju i njene interese, protivno Rezoluciji 1244. S tim u vezi, u dokumentu se navodi da bi Srbija trebalo da insistira na povratku srpskih vojnika i policajaca u Pokrajinu, i da zahteva da se izvrši revizija Ustavnog okvira.
Najvažniji zahtev Srbije prema ovoj strategiji jeste konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova, koja bi se, kako je navedeno ogledala u nekoj vrsti federalizovanja KIM.
„Poslednji je trenutak da pokrenemo odlučnu akciju“, navodi se u ovoj Strategiji. Premijer Srbije Zoran Đinđić uskoro je međutim ubijen, a prema nekim mišljenjima, njegovoj smrti doprinela je i odlučnost da se što pre reši kosovsko pitanje.
(Republika)
