Odluka Redžepa Tajipa Erdogana da interveniše u Libiji u ime Vlade nacionalnog sporazuma (GNA) ima mnogo dublje razloge. U pitanju je kontrola razvoja energetskih resursa na Istočnom Mediteranu.
Erdogan stupa u odbranu GNA
Donošenje zakona od strane turskog parlamenta u četvrtak na osnovu kog se odobrava raspoređivanje turskih vojnih snaga u Libiji osnažuje sporazume potpisane krajem novembra 2019. između predsednika Erdogana i šefa GNA Fajez al-Saraja, kojima se uspostavlja pomorska granica i postavlja bezbednosni okvir između dve zemlje.
[adsenseyu1]
GNA, formirana nakon intervencije NATO-a u Libiji 2011. godine pod rukovodstvom SAD, koja je svrgla libijskog dugogodišnjeg vladara Gadafija, bila je napadnuta od strane pobunjeničkih snaga pripadnika Libijske nacionalne armije (LNA), na čelu sa Halifa Haftarom, bivšim generalom Gadafijeve vojske.
Sporazumi potpisani između Turske i GNA slede nakon obećanja Haftara da će započeti „poslednju ofanzivu“ protiv GNA u glavnom gradu Tripoli.
Obećanje dato u vezi sa turskom vojnom podrškom GNA, koju Ujedinjene nacije doživljavaju kao legitimnu vladu Libije, posmatra se kao poslednji napor da se Haftarove snage odbiju, a koje inače podržavaju Egipat, UAE i Rusija.
Bogatstvo Istočnog Mediterana
Iako se puno pažnje posvetilo mogućnosti prisustva turskih čizama na terenu u Libiji i posledicama koje bi takav razvoj imao u borbi za moć GNA-LNA, ključna stvar ne leži u činjenici da je Turska rešila da tako odlučno interveniše u ime GNA, već kako se do tako nagle odluke došlo .
[adsenseyu4]
U poslednjoj deceniji, Istočno Sredozemno more je bilo mesto brojnih istraživanja koja su identifikovala znatna ležišta gasa, a koja su pogodna za razvoj.
Kao rezultat toga, razgraničenje voda Istočnog Sredozemlja poprimilo je ogroman ekonomski geopolitički značaj, što je dovelo do niza sporazuma između Kipra, Izraela, Egipta i Grčke o uspostavljanju ekskluzivnih ekonomskih zona (EEZ) kojima se precizira ko šta dobija kada je u pitanju pravo na razvoj i eksploataciju.
Ankara prekraja granice kako bi blokirala rivalski naftovod
Turska, koja ima dugogodišnji spor sa Kiprom i Grčkom oko statusa takozvane Turske Republike Severni Kipar (TRNC), stvorene posle turske invazije na Kipar 1974. godine, iskoristila je postojanje TRNC-a da ospori legitimitet demarkacije EEZ-a na Kipru i oko njega.
Zabrinutost Turske je, međutim, u velikoj meri ignorisana od strane drugih zemalja koje su uključene u prikupljanje potencijalnog energetskog bogatstva istočnog Sredozemnog mora.
[adsenseyu1]
Zapravo, prošle nedelje su države Grčka, Kipar i Izrael potpisale sporazum o izgradnji gasovoda od 1.300 kilometara koji bi snabdevao Evropu gasom proizvedenim iz istočnog Sredozemlja.
Ovaj naftovod, poznat kao EastMed, ima podršku Evropske unije (EU), a smatra se direktnim izazovom nedavno završenom naftovodu Turski tok, koji transportuje ruski gas preko Crnog mora i u Tursku, za isporuku u južnu Evropu.
Postoji jedan glavni problem u projektu gasovoda EastMed – novopostavljena turska pomorska granica s Libijom. Sporazum o uspostavljanju pomorske granice poništava demarkaciju EEZ-a između Grčke i Kipra i, na taj način, blokira naftovod EastMed.
Taj potez Turske osudile su strane naftovoda EastMed i EU i biće osporavan na sudu. Parnični spor oko ovog pitanja mogao bi da potraje godinama dok se ne reši. Odbacio ga je i general Haftar i njegovi sponzori u Egiptu, koji odbacuju legitimitet i ovlašćenja GNA da postigne takav sporazum sa Turskom. Tu nastupaju turske bezbednosne garancije za GNA.
Ako bi Haftarova LNA uspela da pobedi GNA i preuzme upravljanje državom, time bi se poništili bilo kakvi sporazumi koje je GNA potpisala, uključujući uspostavljanje libijsko-turske morske granice. Tursko obećanje o vojnoj intervenciji je mnogo više od jednostavnog rešenja za GNA; predstavlja vezu sa većim ciljevima Turske na istočnom Sredozemnom moru i održava njen dugoročni status energetskog čvorišta za južnu Evropu zahvaljujući gasovodu Turski tok.
[adsenseyu4]
Da li će se ostali igrači suprotstaviti?
Turski potez u Libiji ima potencijal dalje destabilizacije već nestabilne situacije u Libiji. Većina posmatrača se slaže da je zakon kojim se dozvoljava raspoređivanje turskih snaga u Libiji više odvraćanje nego stvarnost.
Izgledi znatnih kontingenata turskih trupa koji će se u bilo kom trenutku pojaviti na libijskom tlu su mali sa Ankarom koja se oslanja na vojne savetnike i borce iz Sirije, potpomognute oružjem i obaveštajnom podrškom, kako bi ojačala GNA.
To bi se, međutim, moglo promeniti ukoliko Haftar zatraži dodatnu podršku od Egipta, UAE, pa čak i Rusije kao protivtežu turskoj pomoći.
Ono što se prećutalo u svemu ovome je da je situacija evoluirala do tačke u kojoj je već bila – naime, intervencije NATO-a koju je vodila SAD 2011. godine i koja je Gadafija uklonila sa vlasti.
Vakuum moći koji je stvoren gubitkom Gadafija vodio je slomu vlasti u Libiji, što se manifestovalo aktuelnim građanskim ratom između GNA i LNA.
Sve strane su iskoristile ovaj haos u svoju korist. Iako još nije ispisano poslednje poglavlje libijske tragedije, kako stvari sada stoje prednost je na strani Turske.
Pitanje je koliko dugo se ova prednost može održati pre nego što ostali igrači naprave sledeći potez, zaključuje Skot Riter za RT.
Webtribune.rs
