Isti ideali i isti ciljevi povezuju predsednika Čilea Salvadora Aljendea 1973. godine i Eva Moralesa, predsednika Bolivije novembra ove 2019. godine.
I jedan i drugi platili su visoku cenu. Prvi je ubijen, ili je pred neprijateljskim fašističkim falangama generala Augusta Pinočea izvršio samoubistvo u opkoljenoj predsedničkoj palati Moneda da se ne bi predao neprijatelju. Drugi je ovog meseca našao spas u egzilu, u Meksiku.
Obojica su štitili nacionalne interese, borili se protiv siromaštva i eksploatacije od strane velikih stranih kompanija, deleći dobro i zlo sa svojim narodom.
Salvador Aljende je usmrćen 11. septembra 1973. godine, a najteža kazna izrečena mu je deset meseci ranije, decembra 1972. godine, kada je pred predstavnicima Ujedinjenih nacija održao istorijski govor: „Optužujem, u ime naroda Čilea, zbog zla koje mu čine, Sjedinjene Američke Države” i bio prekinut dugotrajnim aplauzom.
[adsenseyu1]
Američki ambasador Buš (mnogo godina kasnije predsednik SAD), učtivo je ustao, ali jedini, naravno, nije aplaudirao.
Salvador Aljende, ne birajući reči, direktno je optužio američke kompanije, posebno kompaniju bakra „Kenekod” i moćnu „Internešenel telegraf end telefon korporejšen”, zbog zavereničkih akcija sa ciljem da obore čileansku vladu narodnog jedinstva.
Čim je u Vašingtonu objavljena vest o izboru Aljendea za predsednika Čilea, 7. septembra 1970. počelo je kovanje zavere za njegovo svrgavanje.
Predstavnik kompanije ITT za Latinsku Ameriku Hal Hendriks uputio je svojoj vladi telegram sledeće sadržine: „U utorak uveče ambasador SAD u Santjagu Edvard Kori primio je poruku Stejt departmenta u kojoj mu se dozvoljava da deluje u ime predsednika SAD Ričarda Niksona da preduzme sve što je moguće, uključujući akciju kakva je primenjena u Dominikanskoj Republici (vojna intervencija), kako bi Aljendeu bilo onemogućeno da preuzme vlast.”
Već tada je, dakle, doneta odluka o smaknuću marksiste Salvadora Aljendea, koga je njegov narod iz milošte nazvao El Čičo.
Posle punih 46 godina, nedavno, ovog puta, srećom, bez smrtnog ishoda, predsednik Bolivije Evo Morales spasao se egzilom u Meksiku.
[adsenseyu4]
„Njegovu levičarsku vladavinu obeležili su socijalni programi zahvaljujući kojima je procenat siromaštva sa 40 spao na 17 odsto. Pokrenuo je javne radove, nacionalizovao gasna polja i naftnu industriju, određujući koliko se privatne zemlje može posedovati. Napušteno privatno zemljište konfiskovao je i razdelio sirotinji…” („Politika” 17. novembra 2019, strana sedam).
Zbog toga je, naravno, baš kao i Salvador Aljende, postao meta političkih i moćnih korporacija.
Šta se može zaključiti? Paradoks je da bogati i moćni, u stvari, vole sirotinju. Jer bez nje, a oni je ciljano stvaraju, ne bi bili ni bogati ni moćni.
Borislav Komad, novinar, Zemun
(Politika.rs)
[adsenseyu1]
