Neko se može zapitati kako je to moguće, ali tokom godina, ufolozi i istraživači su intervjuisali pojedince koji su otkrili svoje opasne humanoidne susrete sa vanzemaljcima u više navrata tokom godina.
Ti isti pojedinci su, međutim, došli do zaključka da postoji ogroman broj vanzemaljaca koji su naši protivnici koji bar malo liče na nas i da se polako ali sigurno probijaju kroz naša mesta i gradove.
Šta ako među nama žive vanzemaljski entiteti i toliko su slični ljudima da ih je teško razlikovati osim ako se pažljivo ne ispitaju?
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Ovaj scenario je usredsređen na neka od najgnusnijih stvorenja, koja su pakleno nastrojena da transformišu našu zemlju u svoj lični svet.
Ovi humanoidni vanzemaljci su potpuno slični ljudima, u tolikoj meri da je teško napraviti razliku između ljudi i vanzemaljaca.
Crnooka Deca
Crnooka deca su među najjezivijim modernim humanoidnim vanzemaljcima. Mogu se razlikovati od ljudi na prvi pogled ili ako ste neko ko je stalno u njihovoj blizini.
Ako pažljivo pogledate, čini se da je njihova koža sastavljena od plastike, neki od njih prikrivaju svoj ćelavi izgled noseći perike i dukseve sa kapuljačom.
Pratite naše odabrane najbolje vesti bez cenzure na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Crnooka deca su tako nazvana s razlogom; njihove oči su kao one na naslovnoj strani klasične knjige Vitlija Stribera iz 1987. „ Pričešće “. Osim toga, ta strašna deca pokušavaju da provale u domove ljudi. Takođe su primećeni širom sveta, prema izjavama očevidaca.
Ljudi u crnom
Slično crnookoj deci, ljudi i žene u crnom su jezivi likovi koji pomalo podsećaju na ljude.
Uprkos tome, oni su u stanju da pronađu put do naših sela, gradova, pa čak i naših tržnih centara. Ima ih skoro svuda. Po mnogima, oni su samo hipotetički. Ali to nije tačno, jer brojni incidenti potvrđuje njihovo prisustvo.
Čudan incident dogodio se u knjižari na Menhetnu početkom 1987 . O incidentu se može pročitati u knjizi Vitlija Stribera, Transformacija , koja je objavljena 1988. godine, i u Izveštaju Eda Konroja o pričešću (1989).
U ovom slučaju svedok je video ženu koja je bila prerušena, prikrivena i kamuflirana i koja je ostavila dugotrajan efekat na svedoka. Žena je bila u društvu muškarca.
Krajem januara 1987. čovek po imenu Brus Li, koji je radio kao viši urednik u njujorškoj izdavačkoj kući pod nazivom Villiam Morrov & Co. , ušao je sa svojom ženom u knjižaru na Upper East Side of Manhattan.
Napolju je bilo hladno, mračno i ledeno. Tog kobnog subotnjeg popodneva to nije bila jedina čudna stvar koja se dogodila. I čudna žena i muškarac bili su visoki jedva 5 stopa (oko 150 cm) , ili čak niži.
Ogromne, crne naočare za sunce i šalovi su im prekrivali lica, dok su šeširi bili čvrsto nataknuti. Činilo se da su počeli da čitaju knjigu brzim tempom, sa namerom da naglas isprave greške u tekstu.
Pošto je Li radio za izdavača koji je upravo objavio Communion, prirodno je prišao njima i pitao ih šta nije u redu sa knjigom.
Kada je žena iznenada podigla pogled, Li je kroz ženine naočare za sunce primetio da njene oči nisu bile velike, već ogromne. Po sopstvenom priznanju, Li je osetio vibracije straha koje su dolazile od žene, zbog čega mu se podigla kosa na potiljku.
NLO autor i istražitelj, Denis Stonernon navodi još jedan primer.
„Moja mama i ja smo otišle u tržni centar na Badnje veče po nekoliko poklona u poslednjem trenutku. Zapravo smo znali šta želimo pa smo parkirali ispred J.C. Penney’s na strani gde je bila ta roba.
Ušli smo i odmah primetili da je u kasno popodne bilo samo nekoliko kupaca. Odabrali smo naše poklone i stali u red kod kase iza još dvoje ljudi.
Lako smo mogli da vidimo izlazna vrata i sunce na parkingu, bili smo okrenuti na tu stranu. Staklena vrata su se otvorila i ušle su dve veoma visoke, mršave žene.
Imale su dugu plavu kosu skoro do struka sa razdelom na sredini. Njihova koža je takođe bila bleda i nisam primetio nikakvu šminku, ali su svi imali ogromne prodorne plave oči. Njihov hod je bio čudan kao da su previsoki da bi mogli glatko hodati.
Gurali su jedna od onih kolica sa kišobranom iznad bez otmenih dodataka – samo krevet u obliku ležaljke, točkovi i ručke. Primetio sam da nemaju torbice ili dodatke kao što je torba za pelene za nošenje pelena ili flaša, itd.
Žene su se polako kretale, skrenule su mi pažnju na kolica. Bilo je ćebe za bebu u donjem delu iznad glave bebe ne veće od malog grejpfruta, pastelne boje kože, bez primetnog nosa, linije za usta i ogromnih tamnih očiju koje su zauzimale većinu glave.
Pitao sam se da li je beba deformisana, ali sam znala da to nije slučaj. Beba je izgledala pronicljivo i zurila je u mene.
Mama me je dodirnula rukom da mi privuče pažnju i rekla ‘šta nije u redu sa tom bebom?’ Osećao sam da moram da to kažem osobi ispred sebe jer smo mama i ja razgovarali o tome da budemo brzi u dovršavanju kupovine.
Kada sam je potapšao po ramenu, tada sam bio šokiran kada sam video ne samo nju, već i damu ispred nje i blagajnicu nekako zaleđene na mestu. Činilo se da se oko nas sve kreće izuzetno usporeno.”
Incidenti poput ovog nisu baš retki . Svidelo se to ljudima ili ne, u porastu je sve veći broj gadnih i opasnih entiteta koji liče na nas, ali nisu mi.
Nivo infiltracije nije toliko visok koliko bi mogao biti. Sukob bi mogao da počne u bilo kom trenutku kada se ove stvari otkriju i kada se shvati da su humanoidni vanzemaljci zaista tu. Ljudi treba da budu veoma oprezni i svesni svog okruženja.
Humans are free
Webtribune.rs
