Negde daleko u beskraju Pacifika, dok brodski motori muklo bruje kroz jutarnju izmaglicu, tim istraživača pažljivo spušta magnetnu sondu u tamnoplavu vodu.
Niko od njih ne zna tačno šta traže, ali oseća se da nije reč o običnom metalu. Onda, krajem juna 2023. godine, dogodi se ono što su čekali godinama – otkrivene su male metalne sfere, ali dovoljne veličine da budu prikupljene specijalizovanom opremom, sfera koje po sastavu ne liče ni na šta poznato na Zemlji.
Naučnici predvođeni čuvenim izraelsko-američkim astrofizičarem, profesorom Avijem Loebom sa Univerziteta Harvard, veruju da su konačno pronašli tragove objekta poznatog pod oznakom „IM1“ – malog, ali izuzetno brzog svemirskog tela koje je još 2014. godine prošišalo kroz atmosferu i zaronilo u vode Tihog okeana. Niko tada nije mogao da ga identifikuje. Sve do sada.
Loeb je poznat po tome što voli da ide tamo gde drugi ne smeju. Njegova teorija? Da je IM1 zapravo fragment veće strukture – možda čak i tehnološkog porekla koje nije sa ove planete.
Zvuči kao naučna fantastika, ali kada su magnetne sfere izvađene sa dna okeana, hemijski rezultati su šokirali i one najhladnije glave. Gvožđe – očekivano. Magnezijum i titanijum – donekle razumljivo. Ali ostatak sastava? Nema pandana među poznatim asteroidima, niti u našim fabrikama.
„To nije ništa što bi proizvela ljudska ruka“, rekao je jedan od članova tima u trenutku dok su analizirali uzorke u improvizovanoj laboratoriji u blizini obale Papue Nove Gvineje. Neko iz grupe je dobacio tiho: „Ili su jako napredni… ili nisu odavde.“ Tišina koja je usledila govorila je više nego stotinu reči.
Za samog Loeba, ovo je potvrda nečega što je dugo tvrdio – da Zemlja nije izolovan slučaj u svemiru. Već je ranije tvrdio da su moguće posete vanzemaljskih objekata realna pojava, samo ih još nismo naučili da prepoznamo. Ovog puta, fragmenti sa dna okeana mogli bi biti upravo to – dokazi da nismo sami.
Ali cela priča tu ne staje. Ono što Loeb sada pokušava da uradi jeste da izračuna tačnu rutu IM1 – njegovu tačku ulaska u Sunčev sistem, pravac kretanja, pa čak i zvezdu iz koje je možda došao.
Ako uspe, to bi bio prvi pokušaj u istoriji čovečanstva da se kartografski prati put objekta sa moguće druge planete ka Zemlji.
A onda dolazimo do onog pitanja koje visi u vazduhu, i koje se ne izgovara lako: Ako je IM1 zaista ostatak nečega veštačkog, od koga je došao? I zašto?
Mnogi među istraživačima zadržavaju rezerve. Sumnjičavi su, što zbog ozbiljnosti tvrdnji, što zbog posledica koje bi takva otkrića imala.
Jedan geolog iz tima je, kad su ga pitali za mišljenje, samo odmahnuo glavom i rekao: „Ako je ovo istina, onda moramo da preispitamo sve što znamo o svom mestu u svemiru.“
Teren je nepristupačan. More u tim delovima nije milostivo, talasi ponekad divljaju bez upozorenja, a oprema trpi oštećenja svaki put kada se spusti ispod 2000 metara.
No, tim ne odustaje. Po izrazu lica članova posade broda vidi se nešto između umora i uzbuđenja – osećaj da učestvuju u nečemu većem od puke potrage za komadom metala.
Sada, kad se saga o IM1 ponovo našla pod svetlima javnosti, postavlja se pitanje: Hoće li ovo biti samo još jedan misteriozni artefakt koji će zapečatiti neki izveštaj i nestati u fiokama naučne zajednice, ili će pokrenuti novu fazu u razumevanju svemira i našeg mesta u njemu?
Odgovor još nije poznat. Ali dok senke polako prekrivaju horizont Pacifika, tamo negde ispod površine, možda još uvek leže delovi priče koju čovečanstvo tek treba da čuje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
