Američke obaveštajne službe ponovo se suočavaju sa jednim od najneobičnijih slučajeva u svojoj novijoj istoriji, dok nova saznanja otvaraju pitanja koja ni posle višegodišnjih istraga nisu dobila konačan odgovor.
Sve je počelo krajem 2016. godine, kada su zaposleni u američkoj ambasadi u Havani počeli da prijavljuju neobične zdravstvene probleme. Pojedini službenici opisivali su iznenadne zvuke, osećaj pritiska u glavi, vrtoglavicu, mučninu i teškoće sa koncentracijom.
Kod nekih su simptomi nestajali relativno brzo, dok su drugi mesecima ili godinama imali probleme sa ravnotežom, pamćenjem i svakodnevnim funkcionisanjem. Američke vlasti pokrenule su istragu, a neobjašnjivo stanje ubrzo je dobilo naziv havanski sindrom.
Slučaj je prerastao u ozbiljno diplomatsko pitanje. Vašington je 2017. godine povukao veliki deo osoblja ambasade u Havani, dok je Kuba odbacivala mogućnost da njene institucije stoje iza zdravstvenih problema Amerikanaca.
Tokom narednih godina slične tegobe prijavljivali su američki diplomati, obaveštajci i drugi državni službenici na različitim kontinentima. Posebnu zabrinutost izazvala je činjenica da su se pojedini incidenti dogodili u sredinama u kojima su američki obaveštajni operativci obavljali osetljive zadatke.
Jedna od prvih teorija odnosila se na upotrebu nepoznatog zvučnog uređaja. Međutim, stručnjaci su upozoravali da je teško objasniti kako bi obični zvučni talasi mogli da izazovu prijavljene neurološke simptome kroz zidove i na većim udaljenostima.
Potom se pojavila pretpostavka o usmerenoj elektromagnetnoj energiji. Takva tehnologija, u teoriji, omogućava emitovanje energije prema ograničenom prostoru, ali njena eventualna upotreba protiv američkih službenika nikada nije nedvosmisleno dokazana.
Važan trenutak dogodio se 2020. godine, kada je komisija američkih Nacionalnih akademija nauka, inženjerstva i medicine razmotrila dostupne medicinske podatke. Stručnjaci su zaključili da pulsna radiofrekventna energija predstavlja jedno od najverovatnijih objašnjenja karakterističnih simptoma kod dela pogođenih osoba.
Ipak, komisija nije utvrdila da je korišćeno konkretno oružje, niti je identifikovala bilo koju državu kao odgovornu. Razlika između naučno moguće tehnologije i dokazanog napada ostala je ključna za razumevanje čitavog slučaja.
Dodatne nedoumice otvorila su medicinska istraživanja. Studija objavljena 2019. godine u stručnom časopisu JAMA pokazala je određene razlike u snimcima mozga između pogođenih američkih službenika i kontrolne grupe, ali istraživači nisu mogli pouzdano da objasne njihov uzrok.
Pet godina kasnije, američki Nacionalni instituti za zdravlje objavili su rezultate opsežnijeg istraživanja. Kod pregledanih osoba nisu pronađene dosledne promene na snimcima mozga koje bi ih jasno razlikovale od kontrolne grupe, iako su istraživači potvrdili da su zdravstvene tegobe stvarne i kod pojedinaca veoma ozbiljne.
Istovremeno se razvijala obaveštajna istraga. Američke službe su 2023. godine saopštile da većina prikupljenih podataka ne podržava pretpostavku o organizovanoj kampanji stranih napada, dok su kao moguća objašnjenja razmatrani zdravstveni, prirodni i drugi uzroci.
Takvi zaključci naišli su na protivljenje dela pogođenih službenika, koji su smatrali da njihove slučajeve institucije nisu dovoljno ozbiljno istražile. Njihove primedbe odnosile su se i na pristup lečenju, invalidskim naknadama i priznavanju posledica koje su pretrpeli tokom državne službe.
Međutim, nova istraživačka saznanja ponovo su otvorila pitanje upotrebe specijalizovane tehnologije. U javnosti se pojavila tvrdnja da su američke vlasti tokom 2024. godine tajnom operacijom pribavile uređaj sposoban za emitovanje pulsne mikrotalasne energije, čije se mogućnosti ispituju.
Drugi važan element predstavljaju svedočenja pojedinih bivših obaveštajaca koji smatraju da se incidenti mogu povezati sa ruskim obaveštajnim aktivnostima. Takve sumnje privukle su pažnju istražitelja, ali do danas nisu predstavljeni javno proverljivi dokazi koji bi Moskvu neposredno povezali sa konkretnim napadima.
Treća značajna okolnost odnosi se na tvrdnje da su određene informacije tokom ranijih istraga bile nedovoljno razmotrene ili potcenjene. Time se otvorilo pitanje kvaliteta obaveštajnih procena, ali ni eventualni propusti institucija sami po sebi ne dokazuju postojanje tajnog oružja.
U međuvremenu je nastupio važan preokret u zvaničnom pristupu. Tokom 2026. godine rukovodstvo američke obaveštajne zajednice podržalo je povlačenje ranijih procena o havanskom sindromu, dok je kongresni Odbor za obaveštajne poslove kritikovao način na koji je slučaj istraživan.
Predsednik odbora Rik Kraford izneo je ozbiljne optužbe o manipulisanju obaveštajnim postupcima i mogućem prikrivanju informacija. Njegove tvrdnje predstavljaju političku i institucionalnu ocenu, a ne konačan dokaz da je nepoznato oružje upotrebljeno protiv američkih službenika.
Slučaj zbog toga ima mnogo šire posledice od same medicinske misterije. Ukoliko bi se jednog dana dokazalo da je moguće neprimetno izazivati ozbiljne zdravstvene probleme usmerenom energijom, bezbednosne procedure diplomatskih predstavništava i obaveštajnih službi morale bi biti temeljno preispitane.
Za sada, međutim, nije pouzdano utvrđeno da svi prijavljeni incidenti imaju zajednički uzrok. Takođe nije dokazano da je za njih odgovorna jedna država, obaveštajna organizacija ili određena vrsta tehnologije.
Deset godina nakon prvih slučajeva u Havani, američke institucije suočavaju se sa paradoksom: raspolažu brojnim medicinskim nalazima, obaveštajnim izveštajima i svedočenjima, ali još nemaju objašnjenje koje bi razrešilo čitavu misteriju. Upravo ta neizvesnost održava pitanje havanskog sindroma među najosetljivijim problemima američke nacionalne bezbednosti.
