Autor knjige i bivši telohranitelj Slobodana Miloševića, Goran Pajić kaže da je njegov cilj da objasni i prikaže građanima Srbije kakav je bio Slobodan Milošević.
„Za razliku od silnih priča koje su se raspredale o njemu da je kao novi Hitler, balkanski kasapin, ja sam samo hteo da prikažem detalje iz perrioda 1991.-2001, tih deset godina kada sam bio u toj jedinici“.
„Kada je bio sam, uvek je pozivao sve kolege koje su bile slobodne na ručak, večeru, da sednu sa njim“ i nastavlja:
[adsenseyu1]
„ Bili su praktični, jedostavni, pristupačni ljudi. Znalo se kako komuniciraju sa svojim saradnicima, sa svojim prijateljima, nikad nije bilo povišenog tona s njihove strane“.
Podsećajući se kako je svojom greškom zamalo otkrio lokaciju tadašnjeg premijera Momira Bulatovića, Goran Pajić kaže da je od predsednika Miloševića samo dobio dobronamernu kritiku.
Vila MUP-a u Dubašnici, koja je prvenstveno građena za Josipa Broza Tita, a koji tu vilu nije ni koristio, Miloševiću je prema rečima Pajića služila za odmor.
„Funckioneri su imali pravo da koriste državne vile i on je to koristio po slovu zakona“.
Sve glasine u vezi sa organizovanjem raznih bahanalija, u njegovo vreme kaže da se nisu dešavale.
„ Predsednik je imao krug saradnika koji je dolazio sa njim. Najviše su dolazili prof. Radoš Miljković, prof. Unković, ambasador koji je bio u Parizu Bogdan Trifunović, ambasador Ćurčić i Janaćković“.
Sa predsednikom je provodio 12 sati, šest dana u nedelji.
Jedna od situacija kada ga je video veoma besnog bila je kada je došlo do pada Republike Srpske krajine:
„Kada je shvatio da tu nema šta više da se učini on je izdao nalog svim oficirima koji su bili tamo da gledaju kako znaju i umeju da narod spasu da ih tamo ne bi poubijali i da im pomognu da dođu u Srbiju“.
Nije psovao ali je kako kaže voleo da se našali i na svoj i na tuđi račun.
Goran Pajić je do njegovog hapšenja ostao pored predsednika. Na priče o tome da je Senta izdao Miloševića i da je bio raspoređen na novi zadatak Pejić kaže:
„ Poslednja dva dana Senta nije bio tu ali iz nekih svojih privatnih razloga koliko sam ja uspeo da shvatim tada, te noći 31. marta. On nije imao ni obavezu da bude svakodnevno prisutan jer se predsednik tada nije kretao“.
Te dramatične noći bio je na ulazu 11, bliže zgradi koja je bombardovana:
„ Kolege su videle ispod, na 200 metara, četiri ili pet zatamnjenih džipova ali mi u tom trenutku nismo znali ko su ta lica. Tek kasnije smo od tajnih službi saznali da to uopšte nisu bila službena lica“.
On smatra, što je u knjizi i napisao, da je tada napravljen cirkus:
„Neko je hteo da tu napravi krvoproliće, da dođe do incidenta kako bi se napravio još veći haos“.
Dodaje da mu nije jasno ko je mogao da izda takvu naredbu upada u vojni objekat sa fantomkama gde vojska pod punom ratnom opremom ima naređenje da puca na svakog ko preskoči ogradu.
Celokupno izlaganje možete pogledati u priloženom videu.
Webtribune.rs
