Prava meta novih američkih poteza, barem ako se pažljivo sluša kako stvari objašnjavaju upućeni sagovornici, nije ni Iran ni Rusija, već Kina.
Tako je, gostujući na radiju „Vesti FM“, ocenio politički analitičar Sergej Mihejev, komentarišući odluku Bele kuće da uvede carine od 25 odsto na robu zemalja koje nastavljaju trgovinu sa Iranom.
Na prvi pogled, sve izgleda kao još jedan pritisak na Teheran. Međutim, ispod površine, kaže Mihejev, posledice će osetiti mnogo širi krug aktera. Pod udarom se, prema njegovim rečima, ne nalaze samo kupci iranske nafte, već i važni trgovinski partneri, među kojima su i Turska i Kina. Upravo tu, smatra on, leži ključ cele priče.
Kada je reč o Rusiji, Mihejev podseća da su ekonomske veze Moskve i Vašingtona ionako skromne. Obim trgovine između dve zemlje je, kako navodi, vrlo mali, pa se ni eventualni dodatni pritisci ne bi mogli porediti sa efektima koje će ove mere imati na druge ekonomije.
Američka administracija, s druge strane, javno poručuje da diplomatija ostaje prioritet i da je upotreba sile samo jedna od mogućih opcija. Takva formulacija, međutim, ne zvuči naročito uverljivo onima koji duže prate odnose sa Iranom. Mihejev podseća da Teheran već decenijama živi pod različitim ograničenjima i upozorenjima i da mu ovakvi pritisci nisu novost.
Kako kaže, od 1979. godine bilo je bezbroj sličnih kriza, sa sličnim porukama i gotovo identičnim zahtevima. U tom kontekstu, analitičar smatra da Vašington prvenstveno zanima ekonomija, a zatim, posredno, i bezbednosni interes Izraela.
Ipak, dodaje on, nerealno je očekivati da Iran javno obeća da nikada neće ugroziti Izrael, da će prepustiti svoje energetske resurse Sjedinjenim Državama i istovremeno započeti ubrzani proces demokratizacije po zapadnom modelu.
U celoj toj slagalici, Kina se pojavljuje kao tiha, ali ključna tačka pritiska. Sankcije formalno ciljaju druge, ali njihova stvarna težina, smatra Mihejev, usmerena je ka onima koji imaju dovoljno ekonomske snage da poremete globalni balans.
Koliko će ova strategija dugoročno dati rezultate i da li će proizvesti nove linije sukoba ili samo produbiti postojeće, ostaje pitanje koje se ne zatvara jednom odlukom iz Vašingtona, već se tek polako otvara.
