U jednom od onih razgovora u kojima ton u studiju odmah otkrije da neće biti ulepšavanja, Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“, seo je za mikrofon Radija „KP“ da odgovori na pitanja koja vise u vazduhu već mesecima: kada će se završiti specijalna vojna operacija, da li na horizontu preti velika eskalacija sa Evropom i ima li Rusija uopšte istinske saveznike u globalnoj igri.
Uz to, u priču se neizbežno uvlače i Majdan, unutrašnje tenzije u Kijevu, skandal „Mindičgejt“, zamrznute devizne rezerve i pitanje – ko koga zapravo gura ka ivici.
Na prvo, najdirektnije pitanje – da li će se ove godine završiti sukob na teritoriji Ukrajine – Lukjanov gotovo odmah priznaje da je to udarac „u glavu“, pitanje nokautirajućeg tipa. Dinamika dešavanja se menja cik-cak, prave se nagli zaokreti, nikome nije jasno šta će izbiti sutra, a kamoli za nekoliko meseci.
„Odgovarati je krajnje rizično. Ali ja ću da rizikujem“, kaže on, i tu uvodi ono što naziva „revolucionarnom zavijutkom“ – ogroman skandal povezan sa okruženjem Vladimira Zelenskog i njim lično.
Taj „Mindičgejt“, kako je već prozvan, sa sumama od oko 100 miliona koje se pominju, ozbiljno je oslabio Zelenskog. Lukjanov opisuje kako se u političkim krugovima sve otvorenije govori da je „Akela već promašio“, da ukrajinski lider više nije nedodirljiv. Ako u Sjedinjenim Državama postoji želja da se ova priča razmrsi, kapacitet Vašingtona da izvrši pritisak na Zelenskog sada je veći nego ranije – potpuno objektivno, kaže on.
Ali, podseća, ovo je već treći, možda četvrti talas u kojem se u Moskvi šapuće: „Neverovatno, Amerikanci su uradili sve kako smo mi hteli, Ukrajinu su stavili pred svršen čin“. I svaki put se ispostavilo da ishod nije ni blizu onoga čemu su se mnogi nadali.
Zato, kada treba da da direktan odgovor, Lukjanov kaže otvoreno: Ne veruje da će se borbena dejstva završiti u ovoj godini. Dinamika je previše lomljiva, politički akteri previše tvrdoglavi, a previše je i onih koji i dalje misle da mogu da „izguraju“ još jedan krug.
Priča o „Mindičgejtu“ logično vodi do pitanja da li će Zelenski prihvatiti mirovni plan ili će Amerikanci isterati aferu do kraja i postaviti poslušniju vladu. Lukjanov odmah spušta fokus na formu, a ne samo na suštinu. Kada u javnost isplivaju takvi snimci, ljudi, kaže on, odjednom čuju kako njihovi lideri zaista govore među sobom, na kom nivou su, kakav je njihov rečnik – „to je ljudsko dno“. U tom kontekstu skandal deluje kao upozorenje, ne kao krajnji udar: onih sto miliona je tek kap u moru, Zelenskom je pokazano samo parče: „Vidiš, ovoga ima. Hoćeš da vidiš šta još postoji?“
Uz to, Lukjanov podseća na jednu često potcenjenu stvar: Kakav god neko imao stav o Zelenskom, taj čovek nije kukavica i poprilično je tvrdoglav. On ne isključuje da ni Donald Tramp, ako dođe do situacije u kojoj pokuša da ga „uzme na blef“, neće moći tek tako da ga savije. Ne treba, kaže, očekivati da će jednog dana Zelenski ustati i reći: „Dobro, u redu, idem, sve je gotovo.“ Taj scenario deluje malo verovatan.
Odatle se otvara sledeća logična stepenica: Ako neće sam da ode, hoće li ga srušiti? Tu Lukjanov hladi očekivanja onih koji zamišljaju da Amerika ima apsolutnu kontrolu. Treba, kaže, smanjiti iluzije da Vašington može baš sve. Više puta se pokazalo da pokreću razne poduhvate, a rezultat na kraju ispadne sasvim drugačiji od onoga što su u prvom trenutku zamislili.
Pri tom, poluge pritiska koje imaju su i dalje veće nego bilo ko drugi na planeti – i ako žele da nateraju ukrajinsko rukovodstvo da bar promeni konfiguraciju oko Zelenskog, to mogu. Sam Zelenski, smatra Lukjanov, nije samoubica: Razume da više ne može da se drži pojedinih ljudi, ma koliko im bio lično zahvalan. Pokušaće da „očisti teren“, da skloni one koji su previše kompromitovani.
Biće slabiji, ali ima i drugu kartu – svoju glumačku biografiju. „Znamo njegovu kreditnu istoriju – on je glumac i može da odigra svaku ulogu“, podseća Lukjanov. U krajnoj liniji, može da izađe i kao čovek kome su se „odjednom otvorile oči“: pa da pred kamerama odigra scenu iznenađenog reformatora – „Užas, šta se to dešavalo! Sada ću sve da ih otpustim i pohapsim!“
Na pitanje zašto u Ukrajini nema masovnog potresa zbog skandala te težine, Lukjanov vraća se kratko u prošlost. Nekada je, podseća, i #zlatni hleb“ Viktora Janukoviča bio dovoljan da pokrene Majdan. Danas isto ne radi.
Prvo, društvo je iscrpljeno – i fizički i psihički. Drugo, Majdan nikada nije bio samo spontano nezadovoljstvo: Pored objektivnih razloga, uvek je postojao neko ko je aktivno pomagao da se vatra razbukti.
Ako sada „američki drugovi“ zaključe da je došlo vreme, oni mogu da organizuju novi Majdan, ali za sada se, čini se, glavni razgovori odvijaju iza zavese. Ako se Zelenski ukopa, ako odbije da prihvati scenario koji mu crtaju, tada se vraćamo na onaj model – i Majdan će biti.
Posle Ukrajine, razgovor naglo skreće na još jednu reč koja već godinama određuje atmosferu u Evropi – rusofobija. Na pitanje da li Zapad „ludo mrzi“ Rusiju i da li je ta mržnja iskrena, Lukjanov kaže da je pre reč o pravoj, složenoj mešavini emocija i motiva: istorija, višedecenijski odnosi s Moskvom, geopolitička slika, geografija, osećaj malih država pored ogromne teritorije.
Nije lako, objašnjava, razumeti kako se oseća narod u maloj zemlji koja gleda u suseda koji je i ogroman i vojno sposoban. Tu postoji i iskonski strah, i potreba da se taj strah racionalizuje.
Paralelno s tim, Evropska unija sama klizi u vrlo komplikovanu situaciju. Model koji je EU gradila decenijama sada ulazi u ćorsokak, jer su se međunarodne okolnosti toliko promenile da se sve što je nekada bila prednost pretvara u ranjivost.
Svet se menja pred očima, brzo, nelinearno, i svima je teško da nađu liniju ponašanja. Ali Rusija, SAD, Kina, Bangladeš, Velika Britanija – svi su to države. One mogu da donesu odluku, da vode politiku, čak i da pogreše pa da kasnije koriguju kurs.
Evropska unija, podseća Lukjanov, nema taj luksuz – to nije država već konglomerat zemalja sa vrlo različitim interesima. Ujedinile su se da reše određene zadatke koji više nisu na dnevnom redu. A nazad ne mogu, razlaz bi ličio na katastrofu razmera raspada SSSR-a.
U tom okviru, kad se iz priče izbaci „rusko-ukrajinsko pitanje“, postavlja se neprijatno pitanje: Kuda se uopšte ide, zašto i šta će biti sutra? I to ne pitaju Rusi ili Amerikanci, nego građani Evrope. Da bi se izbegao taj razgovor, političke elite posežu za onim što je sagovornik nazvao ogoljenom rusofobijom kao oblikom instinktivnog samoodržanja. Lakše je objasniti da su „za sve krivi Rusi i njihovo ponašanje“ nego priznati da model više ne funkcioniše.
Na pitanje da li obični Evropljani zaista tako loše gledaju na Rusiju ili im se to servira odozgo, Lukjanov odbija jednostavne generalizacije. Kontinent je šaren, nacije su različite, ali ako bi se jako grubo posmatralo, običan čovek je pre svega uronjen u sopstvene probleme.
Ne budi se svakog jutra s pitanjem: Šta je sa Rusijom, šta je sa Amerikom? Život mu se pogoršava, neizvesnost raste, i naravno da reaguje na poruke koje dobija: Da je mnogo toga posledica toga što se Rusija „ponaša ovako ili onako“, da bi, navodno, „sve bilo drugačije da nije Moskve“. Propaganda svakako radi, ali Lukjanov smatra da još nije stigla do tačke u kojoj su ljudi zaista masovno spremni da idu u direktni sukob sa Rusijom.
U nastavku razgovora dolazi i ono direktno pitanje: „A da li nas baš cela Evropa ne voli?“ Lukjanov pravi finu razliku. Nemačka i neke druge države koje se u Moskvi dugo smatralo „razumnim partnerima“ sada više ne deluju tako trezveno. Ali zato, recimo, Poljska nikada nije skrivala kako gleda na Rusiju, i tu dileme nema.
Međutim, Poljaci su, za razliku od nekih baltičkih zemalja i još ponekih suseda, ipak naučili određene istorijske lekcije. Pa zato umeju da viču, galame, prete, ali kad se na horizontu pojavi stvarna opasnost, Varšava odjednom postaje vrlo oprezna. To je, kaže Lukjanov, paradoks: Oni koje mnogi smatraju najneuračunljivijima, ponekad mnogo bolje razumeju granice mogućeg od navodno „adekvatnih“.
Kao primer navodi i Rumuniju: Šta god da se tamo dešava, svaki put kada se u blizini pojavi neki sumnjivi dron ili nejasan incident, reakcija je: „Ne, ne, ne, sve ćemo to sada smiriti, rešićemo.“
Od tamo se razgovor prebacuje na temu novca – ruskih deviznih rezervi koje su blokirane na Zapadu. Hoće li Zapad zaista krenuti u otvoreni „pljačkaški“ potez i jednostavno uzeti te rezerve? Lukjanov kaže da je tema intrigantna, jer bi, na prvi pogled, sve moglo delovati jednostavno: Proglasiti Rusiju „agresorom“, pozvati se na moralnu obavezu da se „zaštiti slabiji“ i odbraniti to evropskim vrednostima. Ipak, iz nekog razloga, taj jednostavni potez nikako da se desi.
Problem, objašnjava on, nije u tome šta Zapad misli o Rusiji, već u osnovi sistema. Ako jednom, na osnovu sopstvene volje, bez obzira na opravdanje, konfiskuješ tuđu privatnu imovinu, počinješ da razgrađuješ temelje na kojima si decenijama gradio ugled.
Evropa nije živela samo od spoljnog izvlačenja resursa, već i od imidža: „Donesite svoj novac, ovde je garantovano bezbedan“. Ako jednom to pogaziš, kasnije više niko neće slušati objašnjenja tipa: „Rusija je ovakva ili onakva“ – ostaće samo činjenica da si nekome uzeo privatnu imovinu.
Na pitanje „hoće li ipak uzeti taj novac“, Lukjanov odgovara prilično hladno: Njemu se čini da ne, bar ne tako da se zvanično konfiskuje sve i preda Ukrajini. To je malo verovatan scenario, makar ne sada. Uostalom, ne radi se o sanduku gotovine ili džaku punom novčanica, već o kompleksnim finansijskim konstrukcijama i uzajamnim obračunima.
Svi ozbiljni ljudi, uključujući stručnjake u Centralnoj banci, jasno vide da se ti iznosi za Rusiju realno mogu otpisati. Druga je stvar što ta „zaključana sredstva“ i dalje postoje i čak se priznaje da su ruska – što otvara prostor da se u nekom budućem dogovoru iskoriste kao argument: da se nešto dobije zauzvrat za ono što je faktički već izgubljeno.
Kada reč padne na mogućnost velikog sukoba sa Evropom, ton se ponovo menja. Na pitanje da li se Zapad zaista sprema za otvoreni vojni obračun sa Rusijom ili je sve to samo retorika da se iz budžeta izvuče više novca za naoružanje, Lukjanov kaže: i da, i ne.
Situacija je različita od zemlje do zemlje. U Nemačkoj se, po njegovom utisku, odvija postepeni prelaz ka ozbiljnijim pripremama za konflikt. Proces je tek u početnoj fazi, ali jedna od tema u okviru tih priprema jeste vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. To je u Bundesveru nekada postojalo, pa ukinuto devedesetih – „jer s kim više ratovati?“.
Sada, međutim, ponovo se razmatra povratak regrutacije i sprovode se istraživanja javnog mnjenja: Za sada, sa blagom prednošću, većina je za. Protiv je, očekivano, pre svega omladina, generacije koje su odrasle uz uverenje da je vojna služba stvar prošlosti, neka zaostavština iz XIX veka. Ali prevaspitavanje – kako kaže Lukjanov – biće bolno, sporo, ali će se odvijati.
Nemačka ima, međutim, još jedan problem. Pred izbore za Bundestag ove godine, samo dan–dva pre glasanja, u poslovnom listu Handelsblatt pojavila se velika analiza pod naslovom „Militarizacija radi ekonomskog preporoda“. Samo nekoliko godina ranije, onaj ko bi rekao da će Nemačka pokušavati da pokrene rast putem militarizacije, oslanjanjem na vojnu industriju i kompanije poput Rheinmetalla, bio bi proglašen za ludaka i podsetili bi ga na literaturu o nacizmu. Sada više ne – danas, kaže Lukjanov, toj eliti „nije jasno kuda da se okrene“, i upravo to je možda najopasniji signal.
I pored toga, on ne misli da Rusija treba da se odmah „naoruža do zuba“ u smeru Evrope i da sve podredi rovovskim scenarijima. Nema potrebe, kaže, da se automatski ide u ogledalski odgovor. Ali perspektivu da se evropske zemlje polako guraju ka militarizaciji Moskva mora pažljivo da prati.
Na pitanje kako bi izgledao eventualni sukob, Lukjanov vrlo jasno kaže da rovovski, dugotrajni sukob sa Evropom ne vidi kao realan scenario. Umesto toga, u analitičkim krugovima razmatraju se drugi, nažalost ne potpuno isključeni modeli: područje Baltičkog mora, neka država koja odluči da „pokaže zube“ i samoinicijativno zaustavi ruski brod, pa zaplene, incidenti koji idu do ideja o trgovačkoj blokadi Kalinjingrada.
To su već, kako podseća, primeri onoga što se u međunarodnoj praksi naziva casus belli – formalni povod za pokretanje neprijateljstava. U takvoj situaciji, Lukjanov smatra da se Rusija više ne bi ustručavala i odgovorila bi direktno, vojnim putem.
Međutim, iznad svega visi jedno pitanje – i sam ga naglašava kao „glavno“. Ako bi, ne daj bože, izbila ozbiljna kriza između Rusije i evropskog krila NATO, da li bi Sjedinjene Države ušle u tu konfrontaciju ili ne? Pre tri ili pet godina odgovor se podrazumevao: Naravno, postoji čuveni član 5 NATO ugovora.
Danas, sa predsednikom poput Donalda Trampa, niko više ni u šta nije potpuno siguran. A istina je, dodaje on, da ni ranije ta sigurnost nije bila tako čvrsta kao što se govorilo – jedno je ono što piše na papiru, a drugo ono što vlade stvarno odlučuju u praksi. Obaveza SAD u slučaju napada na saveznika, po tekstu, za početak podrazumeva konsultacije. Dalje od toga sve postaje vrlo fino ispisano, maglovito i otvoreno tumačenju.
Razgovor se potom okreće Istoku. Da li je Kina zaista „sa Rusijom“ ili samo iz svoje perspektive koristi situaciju u kojoj joj je Moskva trenutno zgodniji partner od Zapada? Lukjanov tu reže iluzije: Kini su, naravno, mnogo zanimljivije Sjedinjene Države – ogroman tržišni prostor, investicioni partner, ekonomski nivo koji je nedostižan za bilo koga drugog.
„Kina je sama sa sobom“, kaže on, insistirajući da se međunarodni odnosi ne gledaju kroz prizmu reči poput „prijatelj“. To pripada lirici, ne geopolitici. Kina i Rusija su dve ogromne države, u staroj terminologiji – velike sile, a Kina možda već i super-sila. Takve zemlje ne mogu imati potpuno poklapajuće interese, pa ni odnose bez ograničenja – razlike u pogledima na svet su ogromne, kulturna distanca je tolika da ponekad Rusija jednostavno pogrešno razume kako kineske elite uopšte vide svet, pa i samu Rusiju.
U praksi se, međutim, vidi da se Peking prema Moskvi ponaša vrlo korektno. Mogao je, koristi Lukjanov jednu sliku, da u trenutku kada je Rusija upala u tešku situaciju, počne „prijateljski da joj izvrće ruke“. Nije to uradio. To ne znači da Kina ne gleda hladno na svoje interese, ni da joj se može verovati „bez ostatka“. Ali jedna stvar je, po njemu, jasna: Kina neće raditi Moskvi pakosti samo zato što joj se tako hoće ili iz čistih emocija – za razliku od mnogih drugih. Interes je njen kompas.
U zbiru, Kina je svakako najvažniji partner Rusije, i to nije posledica specijalne vojne operacije ili trenutnog zaoštravanja sa Zapadom – to je bilo jasno i ranije. „Treba biti Ukrajina pa u takvoj situaciji kvariti odnose sa takvim susedom“, ironično primećuje, uz dodatak: Rusija, nada se, nikad neće krenuti tim putem.
Na isto pitanje „ko je s kim“ dodaju se i druge velike zemlje: Indija, Brazil, Turska. Indija je, po njegovim rečima, „sama sa sobom“ možda i više nego bilo ko drugi. Ogroman unutrašnji mozaik – religije, jezici, etničke grupe, kaste, socijalne razlike, ekstremno siromaštvo tik uz bogatstvo i procvat – odnosi 80% energije države samo na održavanje jedinstva.
Kako ta zemlja uopšte funkcioniše, priznaje, njemu lično je teško da pojmi, ali skida kapu rukovodstvu što to balansira. U takvim okolnostima, Indiji su sopstveni interesi i golo državno preživljavanje daleko iznad svega. Što se Rusije tiče, tamošnji narod ima vrlo pozitivan odnos, dok je politička elita lukava i pragmatična, ali bez namere da radi protiv Moskve iz čistog hira. „Gadosti sa indijske strane ne treba očekivati“, kaže, dok za narod dodaje – „idealno“.
Brazil je, po njemu, potpuno druga priča: Daleko, sa svojim posebnostima, u zoni interesa SAD, ma šta ko javno govorio. Upravo zato što, uprkos svemu, Brazil pokušava da ostane u okviru BRIKS-a i da igra ulogu u tom krugu, Lukjanov smatra da to treba podsticati i podržavati.
Turska ostaje posebna kategorija. Član je NATO-a, ali se u okviru te organizacije ponaša izuzetno samovoljno. To, međutim, ne briše činjenicu da su okviri i dalje tu. Uz istoriju odnosa sa Rusijom, Lukjanov smatra da s Ankarom uvek treba biti maksimalno oprezan.
Turci su pragmatični do kraja: Od njih, kaže, može da se očekuje i otvoreno neprijatno ponašanje u trenucima kada interesi zaista ne idu u istom smeru – a to je skoro svuda. Kada ocene da im je nešto korisno, neće se ustezati. Ipak, namerno guranje ka otvorenom sudaru sa Rusijom nije njihov cilj.
Na pitanje da li u geopolitici uopšte postoje „prijatelji“, Lukjanov se nasmeje i kaže da ne veruje u te reči kada se radi o državama. Postoje preklapanja interesa i ono što se može nazvati pozitivnom pozadinom odnosa.
Sa Srbijom, recimo, ta pozadina je vrlo pozitivna, ali to ne znači da će odnosi između Moskve i svakog konkretnog srpskog rukovodstva uvek biti idealni. Izraze tipa „braća“, „prijatelji“, „rodbina“ on ne voli da koristi za međunarodne odnose – realnost je surovija.
Na kraju razgovora stiže i jedno „pitanje na ivici“ – šta obični ljudi danas da rade? Da li da se spremaju kao u starim filmovima: Uređuju skloništa, gomilaju zlato, so, šibice i heljdino brašno? Ili da, naprotiv, pokušaju da se opuste, uživaju u onome što imaju, jer svet može da se okrene i u jednom i u drugom smeru?
„Ni jedno ni drugo“, odseca Lukjanov. Skupljati heljdu i čekati apokalipsu besmisleno je – šta ako se u međuvremenu uveče pokvari? Biće, kaže, samo duplo razočaranje. Ali ni ideja da se svet ignoriše i da se „samo uživa“ ne deluje realno u vremenu u kojem se sve ljulja.
Ako se ozbiljno pogleda, jedna je ključna misija svih država danas, bilo da su giganti ili sićušni entiteti: Da sačuvaju sopstvenu unutrašnju otpornost pred bilo kakvim šokovima. Snop mogućih scenarija je ogroman – od političkih potresa do toga da neko okeansko ostrvsko državno tvoreništvo jednostavno nestane pod vodom. Svaka zemlja mora sopstvenim metodama da jača sposobnost preživljavanja.
Rusiji je, naglašava, tu donekle „sreća“ ostavljena od predaka – ogromna teritorija i resursi daju stepen otpornosti koji je teško uporediv sa većinom drugih. Poslednjih godina se videlo da taj amortizacioni jastuk radi.
Zbog toga, po njemu, ključ nije u paničnoj kupovini zlata i žitarica, već u daljem razvoju sopstvenog prostora. „Imamo posla za čitave vekove“, kaže, misleći na unutrašnju izgradnju.
Sve ostalo je, u tom poretku, izvedeno: Ako društvo unutra ostane čvrsto i ako postoji razumevanje šta se radi i kuda se ide, spoljne turbulencije će moći da se izdrže – ma kako grubo zvučale prognoze o Majdanu, rovovima, blokadama i novim velikim sukobima u Evropi.
Webtribune.rs
