Najuspešniji izvozni produkt Velike Britanije ovog trenutka je Bregzit-haos. Takav eksport je kod Evropske unije probudio instinkt samoodržanja, tako da sva energija kojom Unija još raspolaže odlazi na odbranu od zaraznog političkog nereda koji se kao epidemija širi s Ostrva.
Za bavljenje drugim haosom, onim koji se sprema na Balkanu posle proglašenja kosovske armije u Prištini, Briselu fali snaga, vizija, motivacija, a ponajviše hrabrost.
Kad se pogledaju ta dva dominantna događaja prošle sedmice – s jedne strane otvoreno grub tretman koji je britanska premijerka Tereza Mej doživela na hitnom, vanrednom, ko zna kom po redu samitu EU o Bregzitu, s druge strane mlake reakcije Brisela na neustavno proglašenje kosovske vojske, ono što upada u oči je radikalna asimetrija.
[adsenseyu1]
Bregzit je za preostalih 27 članica EU, plus briselska egzekutiva kao neslužbena 28, postao pitanje strastvene netrpeljivosti prema britanskim megalomanskim vizijama. Na početku procesa, u leto 2016. Unija je žalila, patila i molila London da još razmisli; sada, kad je to postao ružan slučaj razvoda, London je taj koji žali, pati i moli, dok Unija ,,sa užasom i fascinacijom“ (čest komentar kontinentalnih medija) posmatra političku i društvenu dezintegraciju Ujedinjenog Kraljevstva.
Za razliku od toga, kosovski problem se sreće emotivno hladno i neutralno, u terminima ,,dve strane“ koje nikako da se dogovore, iako ih čitava međunarodna zajednica moli i preklinje. Spomenuti da je u taj ,,dijaloški“ ring Beograd poslan zavezanih ruku i nogu, a Priština fizički nesputana u ostrašćenom modusu osvete za sto i kusur godina izgubljenog vremena, nije popularno u Briselu.
Dok sa užasom i fascinacijom posmatra nervni slom službenog Londona, EU odbija da pogleda bilo šta drugo. Na primer kosovsku tematiku, sa potencijalom da od regionalnog naraste do evropskog, čak i globalnog problema, i to u svega nekoliko sati. Tu nezainteresovanost i distancu pojačava naglašena upotreba gramatičke negacije u službenim saopštenjima kojima se kritikuju poslednji potezi Prištine.
Beč zbunjeno, NATO ambivalentno, upotrebljavaju fraze “ne pomaže“, “ne doprinosi rešenju“, „nije dobar momenat“; dok Berlin – u aktu nadahnutog cinizma – poseže za dvostukom negacijom: „nadamo se da neće doprineti pogoršanju“.
Taj tip diplomatskog jezika u prevodu znači – šta je, tu je, naviknite se.
Ali ako je evropska politika u odnosu na Kosovo razumljiva i predvidiva, budući da je većina zemalja priznala Kosovo i sad se nema kud čak i kad bi se htelo, pisanje evropskih medija je prava zagonetka. Ima nečeg crnohumornog u odbijanju glavnih medija da situaciju između Beograda i Prištine pogledaju neutralnim okom.
Kao da su i mediji zajedno sa svojim državama 2008. diplomatski priznali Kosovo, pa sad nepokolebljivo stoje uz Prištinu, redakcija po redakcija u borbenom poretku ratnika za moralnu pravdu. Ko ste vi? Diplomatsko predstavništvo FAZ (Frankfurter alemajne cajtung). Kako dopisnik na terenu? Dobro, hvala, upravo je dobio agreman od predsednika Hašima Tačija…
Sad stvarno – niko u petak i subotu nije propustio da spomene kako je Kosovska Mitrovica ukrašena srpskim zastavama. Zvuči ominozno i opasno, zna se šta takve situacije potencijalno znače u međudržavnim konfliktima. Istovremeno, samo je austrijski Prese spomenuo da je ostatak Kosova ukrašen američkim zastavama, dok ostali – Špigl, frankfurtski FAZ, minhenski SDZ (Zidojče cajtung), švajcarski Blik – tu činjenicu prećutkuju.
No, kako je tome prethodilo „beogradsko šikaniranje Prištine bez kraja i konca“, onda ti akti postaju razumljivi. Samo austrijski Prese i švajcarski NZZ (Noje cirher cajtung) insistiraju na činjenici da je odluka o stvaranju kosovskih oružanih snaga doneta na neustavan način, bez potrebne većine u prištinskom parlamentu. Istini za volju, propisana većina za ustavne promene je postavljena neuobičajeno visoko – ali to je cena „multietničke države Kosovo“ izdogovarana po Ahtisarijevom planu.
Upadljivo niko od medija nemačkog govornog područja ne spominje ulogu koju je igrao službeni Berlin u poslednjim aktima Prištine. SAD i UK stoje uz Prištinu, EU ne – to je osnovni ton svih izveštaja i analiza. Šta je, tu je, naviknite se.
„Šta vi u stvari hoćete?“, bilo je pitanje koje su Junker i Merkelova grubo dobacivali Terezi Mej prekidajući njen govor na hitno sazvanom samitu EU prošlog četvrtka. Odgovor je vrlo jednostavan i objašnjava iritaciju političara EU: Mejova je od vrha Unije hladnokrvno tražila da joj pomognu da disciplinuje britanski Donji dom, tako što će dobrovoljno pustiti da ih on nadigra i nadmudri.
Jedino ako se 27 evropskih država plus Brisel pretvore u pogon za negovanje političkih i ekonomskih interesa Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej može računati na većinu u nacionalnom parlamentu. Inače pada, tako ponižena od pijanog Junkera, Poljaka, Čeha, Bugara i ostale istočnoevropske boranije.
Za razliku od tog jednostavnog, pravo teško pitanje je – a šta hoće Ujedinjeno Kraljevstvo na Kosovu i sa Kosovom? Plauzibilna teorija: Izlaskom iz EU, London se ne vraća u državni status u kom je bio posle Drugog svetskog rata, već u njemu mnogo zanimljiviji imperijalni kontekst s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Suprotno pravilu da stvari nikad ne bivaju kao što su bile i da se ne može nastaviti tamo gde se stalo, London veruje da su mudrosti tog tipa izvučene iz romana Mihaila Bulgakova, a ne iz života, te da se, čak i ako imaju veze sa životom, ne odnose na istorijsku veličinu Ujedinjenog Kraljevstva.
[adsenseyu1]
A tamo gde je London stao na Balkanu, to je Prvi balkanski rat 1912. za konačno proterivanje Osmanske imperije iz tog dela Evrope i podelu turskog teritorijalnog nasleđa među oslobođenim balkanskim nacijama. Slikovito rečeno, Srbi, Grci, Crnogorci i Bugari su se tada vraćali u svoje predosmanske hrišćanske stanove iz kasnog srednjeg veka, ali haotično, jer, jasno, stvari nikad ne bivaju kao što su bile.
Srpsko i crnogorsko „stanarsko pravo“ na teritoriji današnje Albanije osujetio je u tom trenutku London. I Beč, ali nećemo sad o tome, jer je on danas jedan drugi, dok London sam tvrdi da je onaj isti od pre! Londonskim sporazumom iz maja 1913. poništeni su rezultati sa terena i uz britansko diplomatsko zalaganje stvorena je država Albanija – ali bez Kosova, kako se često može pročitati u britanskoj istoriografskoj literaturi.
Iscrpljen šikaniranjem od strane EU bez kraja i konca, samostalni London se sad vraća u 1913. da završi posao zaokruživanja albanskih teritorija koji je tada započeo. Dok tone u politički haos, dok evropske države i državice sa „užasom i fascinacijom“ posmatraju otvorenu društvenu dezintegraciju na Ostrvu, London je smogao snage za istorijsko-atavistički potez ka stvaranju „velike Albanije“.
Ako se vratimo u današnjicu, poređenja Velika Britanija – Severna Irska i Srbija – Severno Kosovo su duhovita kad god nisu tragična. Englezi su Irsku izgubili 1922, kad je proglašena Republika Irska. Samo šest godina pre toga, engleski sudovi su irske vođe iz slomljene pobune za samostalnost osudili na kazne „drawn and quartered“. Srednjovekovna kazna vađenja utrobe, rezanja tela i njegovog razvlačenja na četiri strane sveta uz pomoć četiri spora konja, nije, istina, izvršena te 1916, ali se ovde spominje tek toliko da se zna koliko je Londonu bilo stalo do Irske, i koliko daleko je bio spreman da ide ne bi li je čitavu sačuvao u svom posedu.
Šest istorijskih opština sa (doseljenom) protestantskom većinom na severu Irske su tada 1922. optirali za Krunu, ali je situacija svejedno i dalje ostala napeta, da bi šezdesetih godina prošlog veka, kako se katolička manjina emancipovala (danas je razmera otprilike pola-pola, odnosno postoji blaga protestantska većina) došlo do prave provale nasilja, sa tri i po hiljade ubijenih i 50.000 ranjenih i osakaćenih.
Poenta: samo je uvođenje meke granice između Republike Irske i britanske Severne Irske 1998. zaustavilo spiralu nasilja. Samo je članstvo u EU spasilo Severnu Irsku za Engleze. Onog trenutka kad više nisu postojale unutarirske granice, postalo je nebitno kojoj državi pripada koji deo irskog ostrva.
Srbi na Kosovu nisu bili osvajači, već autohtono stanovništvo. Izgubili su ga u koordinisanoj vojnoj akciji Zapada 1999, koji je to pravdao državnom emancipacijom u međuvremenu narasle albanske demografske većine. Srpskim opštinama na severu Kosova nije bilo dopušteno kao unionističkim na severu Irske da optiraju za ostanak uz maticu zemlju. Ahtisarijev plan je severnom Kosovu garantovao izvesnu dozu autonomije, Briselski plan je to potvrdio, ali uz zalaganje Vašingtona i Londona ti mali dobici mogu biti anulirani.
Beograd bi dao sve što može da sačuva minimalnu autonomiju severnog Kosova, London daje sve što može da Severnu Irsku vrati u stanje rata. Ulazak Srbije u EU bi izbrisao relevantnost granica između Srbije i „Kosova“. Izlazak Engleza iz EU će vratiti relevantnost unutarirskih granica.
Ono što je Terezi Mej u četvrtak rečeno u Briselu, a što su „bregzitaši“ u Londonu razumeli vrlo dobro je – vi izlazite iz Evropske unije, ali Severna Irska ne. Beograd bi ušao u EU da nekako smanji pogubni uticaj granica na svoje nacionalno biće, London bi izašao iz EU da može crtati tuđe granice i kockati se sa vlastitim.
Izvesna analogija postoji i između britanske premijerke Tereze Mej i srpskog predsednika Aleksandra Vučića. U oba slučaja nacionalne javnosti od njih očekuju nemoguće: od Mejova da čitavu EU upregne u diplomatsku i ekonomsku slavu Ujedinjenog Kraljevstva; od Vučića da vojno porazi Vašington i London.
I jedna i druga nacija govore o političkom vođstvu, ali u stvari misle na Herkulesa.
Vesna Knežević (RTS)
