Zašto Velika Britanija sklapa odvojene vojne sporazume sa drugim državama ako su sve te zemlje članice NATO saveza koji je po definiciji zajednički vojni zaštitnik svih članica.
U senci ukrajinskog rata u Evropi, među članicama NATO pakta sve su intenzivnija vojna prestrojavanja.
Nedavno je u Londonu Velika Britanija potpisala odvojeni odbrambeni sporazum sa Norveškom, Finskom, Švedskom i Danskom, koji bi trebalo da znači vojni savez tih zemalja.
Mesto potpisivanja sporazuma, London, jasna je simbolika ko bi trebalo da bude „gazda“. U medijima je taj sporazum već nazvan „severni NATO“.
Nejasno je zašto Britanija sklapa takav odvojeni sporazum ako su sve te zemlje članice NATO saveza koji je po definiciji zajednički vojni zaštitnik svih članica.
Pre skoro godinu dana Velika Britanija je sklopila i odvojene, bilateralne odbrambene sporazume sa Švedskom i Finskom i, prema objavljenim saopštenjima, Britanija se obavezala da će vojnički braniti te zemlje.
Veliko je pitanje kako to Britanija može da brani druge zemlje kada sama muči muku sa brojem vojnika ali i sa naoružanjem. Britanija, prema priznanju Ministarstva odbrane, ima najmanje vojnika i oficira u poslednjih 200 godina a i najveći broj onih koji napuštaju vojnu službu.
Samo prošle godine oko 5.800 vojnika napustilo je oružane snage. Britanska vlada je čak angažovala privatnu kompaniju „Capita“ da regrutuje nove vojnike, ali bez uspeha.
Krajem prošle godine Britanija je od Nemačke trebalo da preuzme komandu nad Snagama NATO-a za brzo reagovanje ali je to na zahtev Londona odloženo i Nemačka je nastavila sa komandovanjem.
NATO je objavio da je Britanija to tražila jer nije u mogućnosti da odvoji 5.000 vojnika za preuzimanje komande. A za 2024. godinu je predviđeno i smanjenje budžeta za odbranu.
Bezbednosna pitanja
„Severni NATO“ bi, kako je zvanično saopšteno, trebalo da ojača taj deo Severne Evrope u „odbrani od Rusije“ ne samo iz pravca Ukrajine nego i na Severnom polu.
Taj savez bi trebalo da bude i formalno pokriće za angažman Britanije na Severnom polu, za koji se veruje da će biti naredno bojno polje.
Dok Britanija gaji liderske ambicije i ratuje u Ukrajini, ona se kao zemlja u poslednjih 25 godina ubrzano iznutra urušava, ocenio je komentator „Dejli telegrafa“ Alister Hit i priznao da „prvi put u životu počinje da misli da je Britanija gotova“.
Britanske institucije su, piše on, slomljene i vodi ih „nekompetentna, samoživa i narcistička vladajuća klasa“. Čak i najjednostavnije stvari više ne funkcionišu, upozorava Hit.
Ni jedna od potpisnica „Severnog NATO-a“ nema dovoljno respektabilnu vojnu silu pa će pre biti da je reč o političkim prestrojavanjima a pod izgovorom odbrane od Rusije.
U Evropi je u funkciji uspostavljenog vazalstva Americi nametnuta bezbednost kao opšta „kultura“ i sve je postalo bezbednosno pitanje, od vojnih snaga do pitanja koji se mobilni telefon kupuje ili automobil.
U Britaniji se čak tvrdi da je kupovina kineskih električnih automobila bezbednosno pitanje. Taj mit o bezbednosti je savremeno američko nasleđe a koje je izrodilo i rivalitet među pretendentima njegovih čuvara.
U tome, kako izgleda, Britanija vidi svoju šansu. Kraljevstvo više nije u Evropskoj uniji (EU) pa ne može toliko da utiče na evropsku politiku ali je u NATO paktu što mu omogućava da na prostoru bezbednosti, uz podršku Amerike, održava uticaj.
To, međutim, očigledno nije dovoljno. Kroz generisani ambijent bezbednosti Britanija ne samo da želi da bude čuvar američkog bezbednosnog nasleđa nego i da se nametne kao ključna zemlja bezbednosti Evrope. A preko bezbednosti da postane presudna u politici Evrope iako nije članica EU. Drugim rečima, „Severni NATO“ je politički manevar.
Novi savezi
U duhu te ambicije Britanija se okrenula svojim tradicionalnim saveznicima na severu Evrope i u Istočnoj Evropi kako bi, pod izgovorom rata u Ukrajini i „ruske pretnje“, stvorila svoj politički prostor uticaja. Inače, najstariji stalni saveznik Britanije je Portugalija, još od 17. veka, ali geografija te zemlje ne može da obezbedi uticaj u Evropi.
Zemlje Severne i Istočne Evrope, kao verni anglosaksonski vazali, sve više određuju dinamiku unutar EU i NATO pa bi britansko savezništvo omogućilo i Britaniji da utiče na unutrašnje procese u evropskoj integraciji, da se nametne kao čuvar njene bezbednosti, iako nije njena članica.
To su, jasno je, planovi ali kako je govorio nekadašnji britanski premijer Harold Makmilan „politika ne zavisi od planova nego od događaja“. U tom svetlu trebalo bi podsetiti da i druge evropske zemlje prave svoje vojne saveze.
Nemačka je već sklopila savez sa 13 zemalja, 12 članica EU i Turska, a nedavno je potpisala i nekoliko bilateralnih vojnih sporazuma.
Prvo je sklopila bilateralne sporazume sa Poljskom i Litvanijom o legalnom stalnom boravku nemačkih oružanih snaga u tim zemljama i to izvan NATO sistema.
Potom je sklopljen zaseban ugovor sa Poljskom o zajedničkoj oružanoj pomoći Ukrajini poznat kao „tenkovski pakt“.
Podsekretar Stejt departmenta Džejms O’Brajen je izjavio da Amerika „vidi Poljsku kao lidera Evropske unije“. I niko više ne krije ideju Vašingtona da potisne Nemačku i napravi od Poljske glavnu snagu u EU.
I Francuska je krenula u stvaranje svojih saveza ali „njena teritorija“ je jugozapadna Evropa, južno krilo.
Posle pokretanja i dalje nejasne Evropske političke zajednice čija je osnova vojna saradnja, Francuska je sklopila odbrambeni sporazum sa Moldavijom a od leta 2024. godine u toj zemlji bi trebalo da bude i stalna francuska vojna misija.
Verovatno će tu misiju pratiti i stacioniranje francuskih vojnika. Nekako liči da svako grabi ono što može i u osnovi je svojevrsna podela teritorija.
Očigledno je da je politički rivalitet među ključnim evropskim zemljama prešao i na vojni plan mada ipak nije jasno sa kojom to vojnom silom računaju da ostvare presudan uticaj.
U tom svetlu je zanimljiv američki plan koji se predstavlja kao NATO ideja o formiranju dve nove velike vojne formacije. Jedna bi bila raspoređena na Istoku, istočnom krilu, a druga, što je još zanimljivije, između Francuske i Nemačke.
U nadmetanju za presudan uticaj posebno je vidljiv rivalitet između Francuske i Nemačke pa je američki plan utoliko zanimljiviji.
Instrument održavanja
U tim procesima neizbežno je pitanje šta će biti sa NATO savezom, kakva je njegova perspektiva.
Skoro da je malo verovatno da bi NATO kao fabrika novca za američke fabrike oružja i vojne opreme mogao da potpuno nestane ali je ipak nejasno zašto se u Evropi stvaraju novi vojni savezi izvan NATO sistema.
Izgleda da se NATO paktu više ne veruje. Otvara se i pitanje sudbine Evropske unije koja je tesno povezana sa postojanjem NATO pakta. Evropska unija, to je belodano, nije ono šta je bila i sada je samo privid evropske integracije.
NATO je vodeći instrument održavanja tog privida ali to ne može da prikrije duboko nepoverenje meću svim članicama. U EU niko nikome više ne veruje a svi zajedno ne veruju Velikoj Britaniji.
To je stvarno stanje i sada vodeće zemlje pokušavaju zasebnim vojnim savezima da zadrže svoj uticaj na „svojim teritorijama“.
To je, ipak, svedočanstvo popriličnog haosa u zapadnom savezništvu koje nije novijeg datuma a rat u Ukrajini ga je samo potpuno razotkrio.
Za sve odvojene vojne sporazume u Evropi zvaničan izgovor je Rusija ali u već opisanom haosu moglo bi se desiti da bi njihov stvarni cilj mogle da budu i same evropske zemlje.
Jer, jasno je da Rusija nema nameru da napadne ni jednu evropsku zemlju pa zašto se onda prave vojni savezi.
Ili je možda sve to priprema za neizbežni poraz u Ukrajini, koji se ubrzano približava te onda dolazi do drugačije bezbednosne arhitekture Evrope, pa se već sada prave te nove bezbednosne strukture.
U tom svetlu doći će na red i onaj predlog Rusije, pre rata u Ukrajini, da se NATO povuče na granice iz 1997. godine pa bi onda ove nove vojne strukture organizacije bile predstavljene da nisu NATO.
Ili, evropska elita zna nešto što običan svet još ne zna.
(rt.rs)
