Krajem 1914. godine Srbija se suočila sa jednim mnogo opasnijim neprijateljem od Austrougara – epidemijom pegavog tifusa. Centar zaraze bilo je Valjevo, „grad mrtvih“ gde je u najtežoj fazi dnevno umiralo od 50 do 100 bolesnika. Zemlji izmorenoj ratovima, osiromašenoj i samoj bila je potrebna pomoć i svet je reagovao!
Broj umrlih od pegavog tifusa u Srbiji krajem 1914. i početkom 1915. nikada nije tačno utvrđen. Neke procene govore da je za nepunih šest meseci bolest ubila više od od 150.000 ljudi – znatno više nego u svim prethodnim bitkama i ofanzivama Austrougarske vojske.
[adsenseyu1]
Centar epidemije bilo je Valjevo, grad u kome su se na ulicama mešale stotine hiljada izbeglica, zarobljenika, vojnika, ranjenih, bolesnih i zdravih stvarajući tako neverovatno pogodno tlo za širenje zaraze.
Država mrtvih
Jednom kada je epidemija izbila izgledalo je kao da joj se nije moguće odupreti tim pre što se o prirodi pegavog tifusa veoma malo znalo u svetskoj stručnoj javnosti, a među srpskim lekarima još manje. Nije bilo vakcina, lekova ni prevencije. Svi su bili podložni i svako je mogao da se zarazi!
To su na sopstvenoj koži prvo otrkili lekari. O hiljadama zaraženih u valjevskoj bolnici brinulo je svega 26 doktora. Od njih epidemiju je preživelo petoro.
Srbija je bila na umoru i vlast nije imala izbora nego da traži pomoć. Početkom 1915. vlada je uputila poziv svetskoj javnosti i ubrzo su u Srbiju stigle medicinske ekipe, lekari i bolničari dobrovoljci iz Škotske, Rusije, SAD, Francuske…
[adsenseyu4]
Iz Engleske je sa svojim timom stigao Vilijam Hanter, lekar konsultant britanske Istočne komande u Prvom svetskom ratu i pukovnik čije će ime zauvek ostati poznato kao ime čoveka koji je uspeo da zaustavi strašnu epidemiju tifusa u Srbiji.
Borba za opstanak
– U nametnuti rat 1914. srpska zdravstvena služba krenula je s oko svih 450 raspoloživih lekara u zemlji – napisao je Vilijam Hanter u studiji o epidemiji pegavog tifusa u Srbiji godinama kasnije.
Hanter je odmah shvatio suštinu bolesti – tifus se lako prenosio, opasno brzo širio i još brže ubijao. Srpski lekari, iako su davali živote da spreče opaku bolest, jednostavno nisu imali ni sredstava ni znanja da joj stanu na put.
Zato je krenuo sa radom i uskoro osmislio jedan potpuno novi izum – Hanterovo ili srpsko bure, improviziranu napravu za sterilizaciju, dezinfekciju i dezinsekciju.
Zagrevanjem vode na 100 stepeni Celzijusa, vrela vodena para strujala je kroz odeću koja je bila složena u buretu. Uređaj je imao ognjište gde se ložila vatra, kazan odakle je isparava vrela vodena para i komoru gde su visila odela koja treba da se očiste.
Uništavanje vaški i njihovih jaja u buretu bilo je potpuno i na taj način se vršila masovna dezinfekcija i dezinsekcija jer su tifus širile upravo vaši. Ovaj izum i danas je eksponat u Valjevskoj bolnici.
„Srpsko bure“ na terenu
„Srpsko bure“ se lako pravilo i zadalo je snažan udarac zarazi. Jednom kada je počelo da se masovno primenjuje broj novoobolelih se drastično smanjio, a epidemija je uskoro prestala.
Ali Hanter je išao i dalje. Predložio je privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Sagrađena je stanica za dezinfekciju u Mladenovcu, a napravljen je i poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju.
Voz je išao sa severa na jug Srbije, zaustavljao se i onda su tu dovođeni vojnici za vakcinaciju protiv kolere i kompletnu dezinfekciju tela i odeće.
Heroj kome danas ne znamo ni lik
Sve ove mere, ekstremne u očima tradicionalno nepoverljivih Srba, dale su rezultata. Vilijam Hanter uspeo je da suzbije pegavi tifus. Studiju „Epidemija pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915“ napisao je 1920. ali je knjiga kod nas objavljena tek prošle godine.
Hanter je za svoj doprinos pobedi bolesti višestruko nagrađen. Bio je nosilac britanskog viteškog ordena i srpskog ordena Svetog Save za zasluge u ratu.
– Epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila je najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji – napisao je u svojoj knjizi ovaj naučnik kome Srbija duguje život.
Doktor Vilijam Hanter umro je 13. januara 1937. godine. Do kraja života bio je cenjen i poštovan u celom svetu. U Srbiji, nažalost, zaboravljen toliko da danas ne postoje ni sačuvane fotografije ovog čoveka.
(Dnevno.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
