Piše: Miroslav Lazanski
„Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac duboko me je razočarao. Javio se tekstom na ovim stranicama optužujući sve one koji smatraju da u Srbiji treba vratiti obavezno služenje vojnog roka, tekstom prepunim opštih fraza, dociranja i jeftinog moraliziranja. Čitajući ono što je napisao nisam siguran je li bio ljut, ili samo neispavan?“
Naime, bivši ministar odbrane kaže kako smo „svedoci nametanja, veštački kreirane, kampanje uvođenja obaveznog služenja vojnog roka, a na osnovu netransparentnih i nepotpunih istraživanja”. Molim da mi se javi na osnovu kojih je to „transparentnih i potpunih istraživanja” svojevremeno suspendovano služenje obaveznog vojnog roka? Preporuka, ili naređenje NATO-a?
[adsenseyu1]
Navodi dalje bivši ministar kako „poslanici partije na vlasti, bez ikakve tehno-ekonomske analize koja bi ukazala na racionalnost i održivost bezbednosnog rešenja, populistički zagovaraju uvođenje obaveznog vojnog roka i kreiranje nefunkcionalne stajaće vojske, verovatno sa nostalgičnim sećanjem na vreme hladnog rata i uticajem koju je JNA ispoljavala u društvu”.
Koliko znam, „stajaća vojska” je i potpuno profi vojska, a bivšem ministru odbrane ne priliči da kao pristojan i liberalni Srbin insinuira mračne nostalgične fiksacije na hladni rat. Pogotovo nema smisla da sve one koji misle da treba vratiti obavezno služenje vojnog roka proglašava „korpusom nacionalistički opredeljenih birača”. To je već bezobrazluk.
Bivši ministar zna „da konzervativni politički, vojni i medijski krugovi koriste fingirana istraživanja javnog mnjenja kako bi ponovno uznemirili javnost o aktuelnim bezbednosnim pretnjama, i da bi uvođenje obaveznog vojnog roka imalo i posledicu na stimulaciju odlaska mladih iz zemlje”. Ko je to i gde izmerio?
Ipak, bivši ministar je u jednoj stvari u pravu, „pri razmatranju modela, organizacije i brojnosti snaga odbrane moramo uzeti u obzir procenu stanja u okruženju i potencijalnih i stvarnih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, opredeljenost za kolektivni sistem bezbednosti, ili oslonac na sopstvene resurse”. No, on namerno ignoriše činjenicu da je Srbija izabrala vojnu neutralnost, a da je model vojske, dok je on bio ministar odbrane, izdiktiran od strane NATO-a.
To je koncept odbrane zemlje koja je već u NATO-u, koja uživa kolektivnu bezbednost alijanse. Da je Srbija članica NATO-a, razumeo bih takva razmišljanja bivšeg ministra. Ali, njegov je problem što oko 80 odsto građana ove zemlje ne želi Srbiju u NATO-u, a on tu činjenicu očito ne želi da prihvati.
Mi smo za vreme bivše vlasti „reorganizovali” vojsku tako da samo jedna brigada „pokriva” celu Vojvodinu, brigada nam je najveća operativna jedinica, to je NATO koncept trupa za intervencije, broj „profi” vojnika je minimalan i ne obezbeđuje da se brani cela teritorija Srbije. Pet brigada kopnene vojske brani Srbiju…
U prošlosti je previše bilo kopiranja NATO rešenja: funkcija „prvog podoficira”, reorganizacija Generalštaba po američkom modelu, pri čemu se nije išlo i na niže nivoe, rezervni sastav da i ne spominjem.
Zatim, tu je i mala strukturna diversifikacija jedinica Vojske Srbije, zapostavljanje teritorijalnog na račun manevarskog načela organizacije operativnih sastava, alokacija finansijskih sredstava među vidovima Vojske Srbije nije bila odgovarajuća, kadrovska politika u Vojsci Srbije nije u nadležnosti Generalštaba.
Ona mora postati autonomna i treba je izuzeti iz kadrovske politike Ministarstva odbrane. Nemamo ni sistem longitudinalnog ocenjivanja pripadnika vojske, što je glavna podloga za karijerni razvoj. Problematičan je i odliv stručnog kadra, povećanje prosečne starosti podoficira, premalo zdravog takmičenja među potencijalnim kandidatima za napredovanje, pitanje horizontalne mobilnosti podoficira u jedinicama. Svedoci smo samoisključivanja vojne uniforme iz javnog života. Imamo problem popunjenosti formacijskih mesta u jedinicama.
Tu je i pitanje ovlašćenja Generalštaba na uskom, vojnostručnom, području, pronalaženje pravog odnosa između centralizacije i decentralizacije sistema logistike, prebrzo i kriminalno otpisivanje složenih borbenih sistema kao „neperspektivnih”, uništavanje PVO raketa i tenkova T-55, prodaja dva moderna minolovca klase „neštin” privatniku za kafiće na vodi.
Evidentna je predimenzioniranost civilne kontrole nad vojskom i gubitak profesionalne autonomije vojnog sistema, zapostavljanje obuke rezervnog sastava, neuključivanje rezervnog sastava u mirovne operacije u svetu, različitost kadrovskih skupina u Vojsci Srbije i problem kompatibilnosti njihovih profesionalnih kultura, sistema vrednosti i etike, problem zapošljavanja profi vojnika po isteku ugovora…
Svi mi koji mislimo da su to problemi, po bivšem ministru, „konzervativni smo vojni analitičari”, a oni koji završe mesec dana kursa – pranja mozga u „Maršal centru” u Nemačkoj su, naravno, moderni vojni vizionari. Sve Paton do Patona…
Komandant Kopnene vojske Srbije general Milosav Simović je pre nekoliko dana, u intervjuu sajtu „Srpska istorija”, na pitanje da li treba uvesti obavezno služenje vojnog roka, odgovorio: „To je spas za Vojsku Srbije, to sam govorio i ranije. Osim profi vojnika trebaju nam i vojnici na redovnom služenju vojnog roka, treba nam kombinovani sistem popune vojske, to je najbolje rešenje za nas.”
(Politika.rs)
