Piše: Miroslav Lazanski
Albanske partije u parlamentu u Prištini ubrzano, i mimo ustava, rade na preimenovanju kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova.
Pretpostavljam da će u tom poslu do kraja godine i uspeti, jer eto naš vrli prijatelj Edi Rama u Tirani sve je to veselo pozdravio i blagoslovio. Osim ako taj proces lično ne zaustavi Donald Tramp. Sudeći po izjavi ekselencije Kajla Skota, „da za SAD Kosovo nije kvazidržava”, onda je valjda za očekivati da, po Amerima, „država Kosovo” ima i svoju vojsku.
[adsenseyu1]
Ipak, srpski poslanici u parlamentu u Prištini su, očekivano, izašli iz sale kada se glasalo o kosovskoj vojsci. To je bila mera njihovog protesta, zbog koje ovi na Zapadu sigurno neće mirno spavati, no valjda će srpski poslanici glasati kada na dnevnom redu budu zakoni o ekologiji.
Inače, kosovske bezbednosne snage, koje su formirane 2009. godine, broje oko 2.500 pripadnika, a od jula 2010. godine imaju i rezervni sastav od 800 ljudi. Te su snage imale zadatak pomoći stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda kao neka vrsta civilne zaštite. Još tada, 2009. godine, bile su opremljene sa lakim pešadijskim oružjem NATO proizvodnje, kao i sa lakim oklopnim automobilima, poklonom Turske.
U magacinima nekadašnje OVK ostalo je mnogo pešadijskog i lakog artiljerijskog naoružanja kineskog i albanskog porekla, koje je kosovskim bezbednosnim snagama uvek bilo na raspolaganju, odnosno lako dostupno.
Obuku kosovskih bezbednosnih snaga u međuvremenu je preuzeo NATO. Prošle, 2017. godine kosovske bezbednosne snage učestvovale su u zajedničkim vojnim vežbama KFOR-23 u Multinacionalnom trening NATO centru u Nemačkoj.
Kakva će biti ta nova vojska na Balkanu? Brojaće negde oko 5.000 ljudi pod oružjem plus zaposleni u ministarstvu odbrane i generalštabu, te oni koji rade u raznim obaveštajnim i kontraobaveštajnim agencijama. Sve zajedno do 7.500 ljudi, plus rezervni sastav od oko 3.000 pripadnika. To i nisu male brojke na ukupan broj stanovnika Kosova pa je i pitanje kako sve to izdržavati, ko će to plaćati.
Jer, Kosovo ima najveću stopu nezaposlenosti u Evropi i užasno lošu ekonomsku situaciju. Ako žele da spreče formiranje kosovske vojske, Amerikanci to najlakše mogu uraditi finansijskim blokadama. Ali, očito je da to ne žele.
Od naoružanja vojska Kosova dobiće, pre svega, lako artiljerijsko i PVO naoružanje iz NATO država. Po sistemu „kaskade” , bogatije članice NATO-a poklanjaju siromašnijim državama borbene sisteme koji nisu više „prva liga”, ali su još uvek dobri i operativni. Ne bih se iznenadio da Kosovo dobije i jedan bataljon tenkova, da ti tenkovi budu moderniji i od naših M-84. Pošto naši tenkovi nisu modernizovani od 1990. godine. Jer, Amerikanci ne znaju šta će sa silnom oklopnom tehnikom koju moraju da ili povuku iz Avganistana, ili da je tamo unište.
Sistem obuke kosovskih vojnika već sada je po NATO standardima, a naglasak će biti na poslovima mirovnih operacija u svetu. Jer, Zapadu vojnici nove kosovske armije potrebni su, pre svega, kao „topovsko meso”.
NATO neće dozvoliti da se u organizaciji i u formacijama nove kosovske vojske ponavlja JNA model, to su svojevremeno jako zamerili i Hrvatima. Ne zato što je model sam po sebi bio loš, već zato što zadatke novih armija članica NATO-a, ili kandidata za NATO, ne određuju nacionalni politički i vojni centri odlučivanja, već „Veliki brat”.
Dakle, da li mi kao Srbija možemo da sprečimo i formalno formiranje vojske Kosova? Možemo li da to pitanje postavimo u UN? U opštem pregledu zbivanja oko Kosova posle 1999. videćemo da je Beograd od strane mentora Prištine, stalno bivao prevaren, od „standarda do statusa”, od „UN do EU”, od „Rosu ne može na sever Kosova, pa onda gde to piše”, od „poštovaćemo svaki dogovor Beograda i Prištine, ali nema menjanja granica”, pri čemu smo i mi sami dobrim delom kumovali tim prevarama.
Odnosno, lako smo prelazili preko svih tih prevara sa dozom popustljivosti, koja se već graniči sa socijalpolitičkom patologijom i gotovo da poprima oblike jednog istorijskog mazohizma.
Mi već neko vreme pred očima celog sveta obavljamo svoj unutrašnji dijalog o Kosovu, ja bih ga nazvao „čas anatomije”, režući vlastito tkivo uzduž i popreko, režući sve dublje i dublje, prebacujući noževe polemika, naknadnih istorijskih otkrića, manipulacija, ili političkih svađa iz ruke u ruku, vrteći se u svojevrsnom „čistilištu”. Uostalom, o toj vrsti uticaja unutrašnjih odnosa na spoljnu politiku svedoči i činjenica da nema diplomatije koja može da nadomesti defetizam.
Odnosno, neka mi neko objasni kako to da mi imamo idealne vojne odnose sa SAD i NATO-om, a istovremeno SAD i NATO formiraju, opremaju, obučavaju i podržavaju novu vojsku Kosova?
Protiv čijeg smo mi formiranja energično tvrdeći da je to protiv Rezolucije UN 1244 i da će to ozbiljno narušiti bezbednosnu situaciju u regionu. A onda nam Ameri doslovno kažu: „Pa šta”. Jer, naš „čas anatomije” širi i osećaj duboke unutrašnje blokade, što može imati i određene spoljne posledice.
Pošto je poslednjih 20 godina Srbija doslovno „Gandi Balkana”. Doduše frustriran…
(Politika.rs)
