Dvadest godina od završetka NATO agresije navršava se 10. juna sledeće godine. Za države koje su priznale tzv. Kosovo, a naročito za duboku državu SAD i Britanije, sasvim je neprihvatljivo da do tog datuma Priština ne bude u UN.
Dvadeset godina da se „mrcvare“ sa tamo nekom Srbijom i da opet nisu uspeli da „završe“ posao, pa to je nedvosmisleni poraz za velike sile.
Otuda uopšte nije čudno što se pritisci množe i tenzije podižu oko tzv. pregovora Prištine i Beograda. Meni se čini da je sve što smo do sada videli ništa, u odnosu na histeriju koja sledi u narednih pet meseci.
[adsenseyu1]
A onda će, kao i u slučaju dvdesetogodišnjice „Srebrenice“ i pokušaja usvajanja rezolucije u SB UN o „genocidu“ kada taj datum prođe, sve pasti u treći plan interesovanja agresora. Sećate se kako je uoči sednice SB izgledalo da je pitanje usvajanja britanske rezolucije predstavljeno kao „biti il ne biti“ i da će se „vreme meriti“ od tog trenutka? I šta se dogodilo. Ništa. Nije im prošlo i preselili su se na druge meridijane i druge žrtve svojih napada.
U drugoj polovini 2019. godine imaćemo sasvim novu konstelaciju političkih snaga u EU nakon izbora za evropski parlament koji su u maju. SAD će i formalo uću u predizbornu godinu (ne mogu ni da zamislim kako će to izgledati, zato što oni nisu ni izašli iz besomučne dnevne kampanje ni u prethodnih dve godine, kao da se izbori uopšte nisu ni završili 2016.).
Britanija gotovo izvesno ulazi u fazu promene i vlasti i politke, Nemačka ulazi u intenzivnu fazu traženja nove politike posle Merkelove, Francuska sa Makronom ostaje u spirali unutrašnje potpune političke blokade itd. Ukratko, KiM uopšte neće biti tema, a strukture koje su pokušale da nam otmu deo države će biti u defanzivi, zaokupljene svojim problemima. A u tom vrtlogu su samo ogromne međunarodne teme (Iran, Svrna Koreja, Kina, Rusija itd.) jedino što ima upotrebnu političku vrednost u unutrašnjim sukobima.
To za sve nas znači da uvek i u svakoj prilici treba insistirati na tome da, naročito u narednih pet meseci, treba biti hladnokrvan, ne dramatizovati pritiske koji su neizbežni, ostati čvrst u uverenju da od države, suvereniteta, nacionalne vretikale koju KiM simbolizuje, otelotvoruje i utemeljuje, nema odstupanja i objašnjavati da veoma brzo dolazi vreme kada će naš stav proširiti svoj uticaj u međunarodnim odnosima.
Da bi se to dogodilo na velikoj sceni, unutar Srbije stav da ne damo Kosovo i Metohiju, mora biti apsolutno dominantan. Za to nam nisu potrebne ni pare, ni rusko naoružanje, ni naročita hrabrost. Samo elementarno poštenje i zdrav razum.
Našim neprijateljima curi peščani sat. Njima, a ne nama.
Ali ne samo njima. Vreme ističe i svima koji su obećali, ako su obećali, da će sprovesti strane interese i obezbediti solicu u UN za tzv. Kosovo.
Sasvim je sigurno da velike sile neće prosto gledati kako im se približava poraz, makar ga oni i medijski pokrili i/ili ublažili. Takav ishod, da tzv. Kosovo nije član UN do dvdesetogodišnjice od bombardovanja, samom tom činjenicom, šalje poruku da se protiv velikih može biti uspešan. I to je ono što je za agresore neprihvatljivo.
Njihov odgovor na to je uvek „smanjenje štete“. A to znači eliminaciju, ili fizičku eliminaciju, onoga ko im je obećao da će sprovesti njihovu nameru, pa to nije uradio. U tom slučaju oni na širem planu ne bi pretrpeli poraz.
Nedavno, njihova argumetacija bi bila sledeća: tačno je da nismo uspeli da „završimo“ ono što smo pre dvadeset godina započeli (započeli su i ranije, ali govorim na simboličkoj ravni koja je u politici veoma važna, a naročito je važna za velike sile), ali svi vi po celom svetu koji ste nam nešto obećali, pa niste uradili, pogledajte na primeru onih koji su nam u Srbiji obećali, pa to nisu uradili, kako se to završilo – po njih same.
Otuda su sve analize naše političke scene koje se zasnivaju na odnosu vlasti prema opoziciji preuske u razmatranju odlučujućih političkih procesa. Sasvim je moguće da ključne promene nastanu sasvim mimo tih tokova.
[adsenseyu4]
Naročito bi bila opasna situacija, ako bi se ispostavilo da su oni koji su obećali stolicu za tzv.Kosovo u UN ujedno formirali oko sebe neformalnu „pretorijansku gardu“ od ljudi „ od ranije poznatih policiji“.
Ne znam da li je to tako, ali u tom slučaju bi strane obaveštajne službe, pre svih MI6 i CIA, imale mogućnost širokog izbora ljudi koji naoružani imaju pristup vodećim ljudima države, da zavrbuju za svoje zločinačke namere nekoga od njih, ili više njih. Ne bi to bilo prvi put u Srbiji.
Eliminacija može doći i preko međunardnih procesuiranja, ukoliko bi se ispostavilo da postoji korupcija i kriminal koji prelaze granice Srbije, a povezani su sa samim vrhom ustrojstva vlasti u Srbiji. To nije isto što i vrh vlasti u Srbiji, ali jednako donosi odluke kao da jeste formalizovana vlast.
Ako bi dakle to bio slučaj, opet bi za nas građane to bila pobeda. Bili bi kažnjeni oni koji su naše interese podredili preteranim stranim interesima (nema države koja ne trpi izvesne strane interese) i nedopustivim kriminalnim interesima (ako je to slučaj).
Naš otpor uništavanju Srbije učinio bi takve izdajnike suvišnim za same nalogodavce i time bismo poslali poruku svim mogućim budućim političarima da se pre obećanja strancima dobro zamisle, jer se mogu razbiti o narodnu volju. Ako to nije slučaj, onda bi došlo do jedinstva ukupnog plitičkog sistema Srbije prema agresorima i to bi opet bila naša pobeda.
Pred nama je pet meseci intenzivne odbrane celovitosti Srbije i ako u tome istrajemo utemeljićemo put ka oslobođenju od stega u kojima se sada nalazimo.
Branko Pavlović (nspm.rs)
