Većina onih koji su bili svedoci kineskih internacionalističih mega projekata, jasno razumeju da je Zapad na korak od potopa; nikada neće savladati entuzijazam i progresivni duh najmnogoljudnije zemlje na zemlji, koja je povrh svega, sagrađena na principima socijalizma.
Pišući esej za ruralni Laos, video sam bukvalno armiju kineskih inženjera i radnika u akciji, koji stvaraju ogromne mostove i tunele, bolnice i škole, male fabrike za ruralno stanovništvo, aerodrome i hidroelektrične elektrane i ukratko: izvlače narod iz siromaštva i osiguravaju im životni standard i infrastrukturu, piše Andre Viček.
[adsenseyu1]
Kina baš ovo radi u celom svetu, od malog južnopacifičkog ostrva do Afrike, koje je vekovima osiromašavao zapadni kolonijalizam i imperijalizam. Pomaže Latinoamerikancima, i uz sve to, brzo raste srednja klasa, ekološki i kulturalno odgovorna nacija, nacija koja će najverovatnije preuzeti globalno vođstvo do 2020.
Zapad je zapanjen, ovo bi lako moglo da uništi globalni poredak i to ranije nego što se očekuje.
Kina je isprovocirana od građenja SAD vojnih baza u azijskom pacifiku do ohrabrenja južnoistočne Azije i Japana da politički i vojno iritiraju NRK (Narodnu Republiku Kinu). Antikineska propaganda na Zapadu je stigla do vrhunca. Kina je napadnuta sa svih strana.
Zapad, kako deluje, mrzi ekonomsku praksu Kine jer je centralistička i zbog nastojanja kineske vlade da poboljša standard života ljudi, umesto da obogaćuje multinacionalne korporacije.
Ovo liči na trgovinski rat, ali zapravo nije: baš kao Zapad protiv Rusije, Zapad protiv Kine je ideološki rat.
Kina, zajedno sa Rusijom, efektivno dekolonizuje deo sveta koji je nekad bio dat na milost i nemilost Zapadu i kompanijama.
Dekolonizacija se dešava, kako sve više siromašnih i ranjivih zemalja traže zaštitu od Pekinga i Moskve.
Ali paralelno sa dekolonizacijom, dolazi i dedolarizacija, na šta pristaje sve veći broj nacija, naročito one koje su bile žrtve Zapada i sankcija. Venecuela je poslednji takav primer.
Valuta na koju se zemlje najviše mogu osloniti, zbog internacionalnih transakcija, jeste kineski juan (RMB).
Propseritet čitavog sveta, globalni prospetitet, Zapad ne želi. Što se tiče Vašingtona i Londona, svet postoji da opskrbi sa sirovim materijalima (poput Indonezije), jeftinom radnom snagom (Meksiko) i da garantuje pokornu populaciju koja ne vidi ništa loše u sadašnjem poretku u svetu.
Ekonomista Peter Kening je u poslednjoj studiji napisao:
“Najviši zvaničnici tri glavne internacionalne trgovine i finansija: IMF, Svetka banka i Svetka trgovinska organitacija, uživaju na Baliju, u Indoneziji, upozoravaju svet na posledice uslova umanjenja internacionalnih ulaganja i smanjenja ekonomskog pada kao rezultat trgovinskih ratova iniciranih od strane Trampove administracije. Kritikuju protekcionizam koji bi zemlje izvukao iz siromaštva. IMF smanjuje globalni ekonomski rast.
U pitanju su tvrdnje bazirane ni na čemu. Zapravo, ekonomski rast u prošlosti je išao u korist maloj većini i podigao je razliku između bogatih i siromašnih u industrijskim zemljama i onima u razvoju. Zanimljivo, niko ne priča o internacionalnoj distribuciji rasta BDP…”
Peter dalje tvrdi da globalizacija i slobodna trgovina nisu poželjne za većinu zemalja. Daje primer Kinu:
“ Opet je dokazano da zemlje kojima treba oporavak od ekonomskih padova najbolje rade kada se na to koncentrišu i kada promovišu sopstvene unutrašnje socioekonomske kapacitete, bez mešanja sa strane. Najbolji primer je Kina. Nakon što se oslobodila vekovne zapadne kolonizacije 1949.,, komunistička partija morala je da sredi zemlju uništenu bolestima, manjkom obrazovanja, eksploatacije. Da bi to postigla, Kina je ostala zatvorena za ostatak sveta do 1980-tih. Samo tada, kada je Kina prevazišla probleme, sagradila edukativni sistem i postala glavni izvoznik agrikulturnih produkata, Kina je postepeno otvorila granice za međunarodna ulaganja i trgovinu. I pogledajte gde je Kina danas. Samo 30 godina kasnije, Kina je supersila koja više nije deo zapadnog imperijalizma. “
Kada je samo sebi dovoljna, bilo koja zemlja na svetu čini najbolje za svoje ljude, što je svakako “zločin” u očima Zapada.
Današnja Kina nije samo nezavisna, već se usuđuje da predstavi celom svetu novi sistem, gde privatne kompanije služe državi i narodu. Ovo je suprotno onome što se dešava na Zapadu, gde vlade zapravo duguju privatnim kompanijama a ljudi postoje kako bi generisali ogroman korporativni profit.
[adsenseyu1]
Na sve to, populacija Kine je edukovana, entuzijastična, partiotski nastrojena i neverovatno produktivna.
Kao rezultat, Kina se takmiči sa Zapadom i lako može da pobedi. Bez pljačkanja sveta, odbacivanja stranih vlada i izgladnjivanja ljudi.
Deluje da su SAD nepošten protivnik. Kažnjene su sankcijama, pretnjama i provokacijama. Nazovite ovo trgovinskim ratom, ali on to nije.
Zašto nije pošteno takmičenje? Jer Kina odbija da se uključi i da igra po starim imperijalističkim pravilima koje diktira Zapad i spremno prihvata zemlje poput Japana i Južne Koreje. Kina ne želi da vlada. A to plaši Zapad.
“Od Drugog svetskog rata, sve što su SAD uradile je naširoko kopirano. Ova zemlja imala je ogromnu šansu da vlada svetom. Najvećom merom, vladalao je pogrešno. SAD i ostatak sveta, uključujući Kinu, se igraju i nastaviće da se igraju, po visokoj ceni. Ali dani američkog vođstva su prošli. I dalje bih voleo da SAD budu uključene u velike reforme, ali prekasno je da to promeni svet. Američki vek prepušta mesto kineskom veku.”
Kraj američke vladavine ili, “veka” može da uplaši ljude i zapadnim zemljama, naročito u Evropi. I s pravom! Dani prevlasti zapadne ekonomske diktature su gotovi. Uskoro, možda, Evropljani će morati da se bore i da rade teško da bi zaradili novac, umesto da se oslanjaju na prirodne resurse i jefitnu radnu snagu neokolonija.
Dok je Zapad uplašen, situacija simultano podiže nadu u ostalim delovima sveta.
Kina, koja nije poklekla pritisku SAD, treba da pokaže da je ozbiljna kada je u pitanju njena nezavisnost. Najmnogoljudnija zemlja na planeti je spremna da brani svoje interese, ljude i vrednosti.
Daleko od toga da je sama. Od Rusije do Irana, Venecuele i Južne Afrike, nove nacije staće uz Kinu i tako, braniće i svoju nezavisnost i slobodu.
Anre Viček je filozof, novinar i reditelj. Pokrivao je ratove i konflikte u desetak zemalja. Tri njegove poslednje knjige su Revolucionarni optimizam, Zapadni nihilizam, i revolucionarni roman “Aurora” i bestseler “Otkrivanje laži carstva”.
Webtribune.rs
