Grafička novela Viveka Dž. Tivarija o Brajanu Epstajnu, menadžeru najslavnije grupe svih vremena. Od lokalne atrakcije stvorio zvezde veće od Elvisa. Priča o Epstajnu vodi na vrtoglavu vožnju kroz šezdesete godine 20. veka
Godine 1961, Brajan Epstajn je stupio u jedan liverpulski podrum da vidi nepoznati rok bend kako nastupa – i svet posle toga više nikad nije bio isti. Pripovest, divnu i ekscentričnu, o jednom od najvećih nepriznatih arhitekata kulture 20. veka, iz pera Viveka Dž. Tivarija, uz sjajan crtež dvojice majstora – Endrjua K. Robinsona i Kajla Bejkera, sadrži grafička novela „Peti bitls“ (na srpskom jeziku objavio „Makondo“).
[adsenseyu1]
„Peti bitls“ je Epstajnova neispričana, istinita (?) priča, saga o istinskom vizionaru koji je otkrio i odveo „Bitlse“ do dotad nezamislive svetske slave, usput postavljajući nove obrasce poslovanja u pop muzici. Čovek koji je pomogao da se poruka „Bitlsa“ o ljubavi proširi po celom svetu, ipak je umro bolno usamljen u dobi od 32 godine, ophrvan ambicijom i beskrajnim, naizgled nepremostivim, preprekama.
– „Bitlsi“ su promenili naše živote, Brajan Epstajn je promenio njihove; predočio im je šta bi oni mogli da budu i pomogao im da to postanu – izjavio je Endru Lug Oldam 2013, kada je svetlost dana u SAD ugledala grafička novela, pre nego što je Tivari počeo da radi i na njenoj adaptaciji u filmski scenario.
– Bio sam prisutan kada je Brajan Epstajn uzeo pod svoje nepoznatu grupu koja je svirala rok u podrumskom klubu pod imenom „Kavern“ i od nje napravio najveći muzički fenomen koji je svet ikada video. Jednostavno rečeno, koliko god talentovani, „Bitlsi“ možda nikada ne bi kročili van Liverpula da nije bilo Brajana – otkriva Bili Dž. Krejmer, koji je iste te 2013. izjavio i da nikako ne može sebi da objasni činjenicu da Epstajn nije posthumno primljen u Rokenrol kuću slavnih u kategoriji neizvođača, gde bi trebalo da ima počasno mesto. To mesto je u međuvremenu dobio: aprila 2014. Brajan Epstajn je postao prvi muzički menadžer kome je ukazana ova čast.
– Brajan je skrenuo pažnju sveta na četiri momka iz Liverpula i teško mi pada što istorija „Bitlsa“ na njega zaboravlja – smatra Krejmer, i dodaje: – „Peti bitls“ to menja.
Pisac i prevodilac Goran Skrobonja podseća na to da se epitet „peti bitls“, u zavisnosti od konteksta, pripisuje različitim ličnostima – nekad je to Stjuart Satklif iz hamburških dana benda, ili Pit Best koga je za bubnjevima zamenio Ringo, čak i Mal Evans (kada je reč o organizaciji koncerata i turneja), ili pak Bili Preston (klavijaturista iz dana snimanja albuma i filma „Let it bi“). Međutim, najčešće je posredi Džordž Martin, koji je prvi ponudio bendu ugovor o izdavanju ploče i aktivno učestvovao u snimanju i aranžiranju njihove jedinstvene muzike.
– Ipak, teško da bi se govorilo o ijednom od njih da nije bilo Brajana Epstina i neverovatnog, gotovo čarobnog načina na koji je od lokalne atrakcije i momaka s Merzisajda stvorio planetarne zvezde veće od Elvisa – ističe Skrobonja. – Ova grafička novela precizno, uzbudljivo i pitko objašnjava zbog čega je Epstajn bio peti član benda. Od samih početaka, preko upornih pokušaja da osvoji diskografske kuće, građenja novog imidža budućih idola omladine, homoseksualnih sklonosti i nevolja koje su ih pratile, pokoravanja planete, pa sve do prerane tragične smrti, priča o Epstajnu vodi na vrtoglavu vožnju kroz šezdesete godine 20. veka, doba koje će pre svega ostati upamćeno po „Bitlsima“ i, samim tim, po čoveku najzaslužnijem za njihov uspeh.
Smrt Brajana Epstajna je, po Skrobonji, bila početak kraja za megauspešnu četvorku, jer jedini bi on umeo da nastavi da vodi poslovnu stranu „Bitls carstva“, o kojoj oni nisu znali ništa.
„Bitlsi“ su se rasturili u moru veoma javnih ličnih razmirica i poslovnih parnica, ali su, zahvaljujući zaveštanju kome je Brajan kumovao i bio štit, ostali među najvoljenijim i najinspirativnijim umetnicima – za sva vremena. Njihova poruka ljubavi nastavlja da nas obasjava i nakon što se vatra ugasila, poručuje nam „Peti bitls“, delo koje na fascinantan način objedinjuje podjednako i mitove i činjenice, te objašnjava zašto uticaj „Bitlsa“ na pop kulturu ne jenjava ni gotovo pola veka posle razlaza.
I sam Pol Makartni je 1999. poentirao rečima:
– Ako je iko bio „peti bitls“, to je bio Brajan.
ISTINSKI HEROJ
Autor grafičke novele Vivek Dž. Tivari nagrađivani je pozorišni, filmski i TV producent, a „Peti bitls“ je njegova prva knjiga koju kani da pretoči u film. Tivari kaže da je njegova neposustajuća i neuzvraćena ljubavna afera s pričom o Brajanu Epstinu trajala više od polovine njegovog života. Proučavajući „studiju slučaja“ koju je otkrio u Epstajnu, Tivari je shvatio da je on bio heroj s manama i nesavršenstvima, ali ipak heroj – pa se zapitao: „Pa zašto ne bi i Brajan Epstajn, kao svi zaslužni heroji, živeo u stripu?“
Iako su poznati kao „fabulozna četvorka“, Bitlsa je bilo mnogo više, neki misle čak dvanaest
Čuvena četvorka su Džon, Džejms, Džordž i Ričard, ako ćemo po krštenim imenima. Naime, pravo ime Pola Makartnija jeste Džems Pol Makartni, dok se Ringo Star zapravo zvao Ričard Starki. Obojica su mislila da bi im izvesna korekcija imena dobro došla, i biće da nisu pogrešili.
Bitlsi su ime dobili kopirajući Badija Holija i njegove Kriketse. Njihov tadašnji član predložio je da se zovu Bitlsi (pisalo se „beetles“ po citatu iz filma „The Wild Ones“, što je brzo promenjeno u „beatles“ zbog bit muzike koju su svirali). Jedno vreme su se zvali Srebrni bitlsi (Silver Beatles), da bi konačno ostali samo The Beatles.
Originalni bubnjar Pit Best bio je „glavni frajer“ u grupi, a njegova majka im je omogućila prve koncerte u svom klubu „Kasba“ u Liverpulu. U to vreme smatralo se da su Bitlsi njegov bend. Kada ga je Brajan Epštajn izbacio iz sastava pred snimanje prvog singla, obožavaoci su organizovali proteste uzvikujući „Pit zauvek, Ringo nikad“.
Inače, svirao je sa Bitlsima na njihovom prvom televizijskom nastupu. Bitlmaniju je odživeo skromno i povučeno, a danas je vlasnik jednog paba u Liverpulu. To što je bio bitls isplatilo mu se tek 1995, kada je objavljena „Antologija“ na kojoj su bili snimci na kojima je i on svirao, te je tako konačno zaradio neke pare (preko milion funti).
Bitlsi su tokom karijere imali problema sa bubnjarima, a najveći se desio usred bitlmanije, 1964. godine. Na nekom foto-sešnu Ringo Star je kolabirao i ustanovljeno je da ima zapaljenje krajnika praćeno visokom temperaturom, te da bi morao na operaciju. U to vreme Bitlse su cedili ko limun (skoro kao danas), tako da je u pitanju bila turneja po Skandinaviji, Holandiji i Australiji koja je počinjala koliko sutra. Epštajn je smatrao da turneja ne bi smela da se otkaže i angažovao je stidljivog momka pod imenom Džimi Nikol, koji je poznavao opus grupe. On je sa Bitlsima odsvirao nekoliko koncerata, svi su prema njemu bili maksimalno ljubazni, ali malo je reći da se nije uklopio. Na pitanja ostalih momaka kako mu izgleda cela stvar sa njima, imao je običaj da odgovori „pa, popravlja se“. Par godina kasnije to je bio motiv Makartniju da napravi istoimenu pesmu (It’s Getting Better).
Važni članovi bili su i Stjuart Satklif, prvobitni basista, koji zapravo nije umeo da svira ali je bio odličan prijatelj sa Lenonom; potom klavijaturista Bili Preston, koji je svirao na njihovim kasnijim pločama; tehničar Mal Ivans, koji je brinuo o svim njihovim koncertima i snimanjima; pres ataše Derek Tejlor i, naravno, njihov producent Džordž Martin i menadžer Brajan Epštajn.
Svoju prvu ploču „Please, Please Me“ snimili su za samo jedan dan (ploča inače ima deset pesama). To joj nije nimalo smetalo da na vrhu britanske liste provede čak trideset nedelja (današnjim velikim bendovima dešava se često obrnuto: snimaju trideset nedelja, a hit su samo jedan dan).
Iako su većinu pesama potpisali kao tandem, Lenon i Makartni su tek nekoliko zaista napravili zajedno. „She Loves You“ je prva pesma koju su potpisali kao Lenon–Makartni, do tada su se potpisivali kao Makartni–Lenon.
Interesantno je da je Pol Makartni za pesmu „Yesterday“ prvo smislio muziku, a tekst o kojem je razmišljao počinjao je sa „kajgana“ (Scrambled Eggs).
Bend je počeo da se raspada kada im je umro menadžer Brajan Epštajn (27. avgusta 1967, od prekomerne doze narkotika). Bitlsi su u to vreme uveliko koristili drogu (Mik Džeger je jednom prilikom izjavio da mu je prvi džoint u životu dao Pol Makartni) i bili pod snažnim uticajem Mahariši Maheši Jogija. Konačni razlog za razlaz 1970. godine bila je nesloga oko toga ko će biti novi menadžer grupe. Makartni je želeo da to bude njegov tast, inače poznati njujorški advokat, dok je ostatak grupe insistirao na Alanu Klajnu.
U to vreme širile su se glasine da je Pol Makartni poginuo u saobraćajnoj nesreći još 1966. godine i da ga je zamenio pobednik jednog takmičenja za najvernijeg dvojnika. Uporište za ove tvrdnje teoretičari zavere nalazili su u činjenici da su Bitlsi te godine prestali da sviraju uživo, a dokazi su nađeni puštanjem nekih njihovih pesama unazad. Tada su se navodno mogle čuti poruke tipa „Pol je mrtav“.
Manija puštanja ploča unazad se raširila, tako da su Bitlsima pripisani satanistički uticaji. (Čarls Menson je masakrirao Šeron Tejt, suprugu reditelja Romana Polanskog, a na sudu se branio tvrdnjom da je bio pod uticajem poruka iz pesama Bitlsa. Nije mu pomoglo, osuđen je na doživotnu robiju.)
Komičar Bil Hiks takvima je poručio da „svako ko ima potrebu da pusti ploču unazad ne treba da traži đavola, dovoljno je da se pogleda u ogledalo“, kao i da većina današnjih pop atrakcija zapravo bolje zvuči kada se puste unazad.
(Novosti.rs,Vreme
[adsenseyu6][adsenseyu5]
