Zabrinuo se hamburški Špigl što je „ovih dana međunarodni sistem pravosuđa izgubio zube“. I želeo je da sazna: „Šta je to pošlo naopako?“
Te su se setili da je pravi sagovornik Karla Del Ponte (1947) – javni tužilac u Švajcarskoj, glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (1999-2007), imala ulogu i u Međunarodnom krivičnom Tribunal za Ruandu, do 2017. bila je deo komisije UN koja je istraživala kršenja ljudskih prava u Siriji. A, konstatuje Špigl „u Hagu je procesuirala neke od najgorih ratnih zločinaca 20. veka“.
Dvadeseti vek je vek Oskara Poćoreka, cara Vilhema II od Nemačke, pa Adolfa Hitlera, Jozefa Mengela, Hermana Geringa, Musolinija, generala Franka… Ne, ne misli Špigl na njih.
Možda su se setili onih koji su odlučili i bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki?
Možda zločinca čiji čin je ovekovečila čuvena slika iz Mi Laja?
Možda komandanta i saradnika koji hvataju i likvidiraju kao zver legalno izabranog predsednika Sadama Huseina, a koji je lažno optužen da je imao opasno hemijsko ili biološko oružje?
Možda Veslija Klarka koji je predvodio operaciju „Milosrdni anđeo“?
Ne, ne, ne!
„Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević jedan je od ljudi koje ste procesuirali. Kada ste ga upoznali, da li vas je bilo šta iznenadilo?“, konkretizuju novinari Špigla pitanjem ko to beše „jedan od najgorih ratnih zločinaca 20. veka“.
To valjda bi smešno i 74-godišnjoj Karli iz Tićina kod Lugana pa poče da dečacima iz jednog od najprestižnijih njuzmagazina na Zapadu objašnjava kako ju je „jedino iznenadio način na koji je (Milošević) ispitivao svedoke tokom suđenja. Mnogi od njih su i dalje u njemu videli predsednika i bili su prestrašeni. Čak su i neki od njih odustali da svedoče.“ Užasan zločin!
„Zastrašivao je svedoke“, nadaju se senzaciji ambiciozni dečaci ispitivači, jer mora biti nekih „udruženih zločinačkih poduhvata“ kod „jednog od najgorih ratnih zločinaca 20. veka“?
Ali, ne. Možda bi se DŽefri Najs „setio“ i zastrašivanja, ali Karla zna za druge probleme, sasvim nedopustive: „Naše sudije su, naravno, bile izuzetno predusretljive s njim.“ Užas!
Kad uđe Sloba sudije pitaju: „Gospodine Miloševiću, kako ste? Jeste li dobro spavali? Da li se osećate dovoljno dobro da odgovorite na neka pitanja?“ Ma, da li je to moguće?
Umesto da mu kažu: Ćuti pseto! Kako su se ovde oglašavali ozbiljni pomoćnici zaštitnika zapadne kulture: „Zabranjeno za pse, Jevreje i Srbe!“
I još nešto čime se određuju „najgori zločinci“ iznosi tužiteljka – zamislite, on se u Hagu branio sam „što mu je davalo priliku da održi svoje političke govore na sudu“. E, posle dve godine kad je došlo skoro do kraja suđenja, kaže sebi velika Karla, od ponedeljka ću ja njemu reći šta treba da čuje. I baciti ga na pleća! Videće on svog Boga! Ali, eto, svet nije imao priliku da to vidi, jer „ stigla je vest da je Milošević umro u svojoj ćeliji“.
Obratite pažnju, ovo nije zezanje u nekom rijaliti-šou, već intervju Špiglu.
Čuveni Špiglov intervju.
Kako se došlo do toga da bude apsolutno najviše optuženih i osuđenih Srba, pitaše oni najglavniju tužiteljku. Prosto.
„Međunarodna zajednica, NATO, imali su dokaze o zločinima koje su počinili Srbi i to su nam pružili, što je ubrzalo stvari“.
NATO, čitavo vreme strana u sukobu, a na kraju 1999. i otvoreno se upušta u bombradovanje Srba, ključni je prikupljač dokaza!?
Da bi se videlo kako se zaista radi o nepristrasnom i nezavisnom sudu (impartial&independent tribunal) i nezavisnim tužiocima, valja se vratiti u godinu 1999. kada NATO i Zapad protivno međunarodnom pravu i bez odobrenja Ujedinjenih nacija, a kršeći Povelju UN, kreće u bombardovanje SRJ, a onda kao deo ratnih operacija nastupaju i Haški sud i tužioci koji – protiv predsednika strane koja se brani podižu optužnicu.
Nezavisno tužilaštvo se hrabro pojavilo kao deo agresorskih trupa: „Dana 27. maja 1999, u jeku agresije NATO na SRJ, Luiz Arbur, tužilac Haškog tribunala, saopštava da je Milošević optužen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu i Metohiji. Pored Miloševića, optuženi su i drugi najviši državni zvaničnici: Nikola Šainović, Milan Milutinović, Vlajko Stojiljković i Dragoljub Ojdanić. Nakon podizanja optužnice protiv Miloševića, za njim je raspisana međunarodna poternica…“
Ali, pravda je na Zapadu pragmatična. Pa se nekoliko dana kasnije „početkom juna 1999, Milošević u cilju postizanja mirovnog sporazuma, u Beogradu sastaje sa predstavnicima Kontakt grupe: Martijem Ahtisarijem (izaslanikom EU), Viktorom Černomirdinom (izaslanikom Rusije) i Strobom Talbotom (izaslanikom SAD).“
Dobro, postojala je takva „nezavisnost“ u istoriji – nije Karla neuka a novinari Špigla imaju najbolju novinsku dokumentaciju u svetu sa desetinom doktora nauka pa su mogli da se obaveste – ali to se pre zvalo preki sudovi nego nezavisni i nisu pravili komediju od svojih rezultata.
Obećavali su opravdanu omazdu ali ne katarzu.
Ali, tu nije kraj opisa „nezavisnosti“ haških tužilaca.
Karla del Ponte će tako i u ovom intervjuu, ipak, priznati da je „takođe tačno da SAD nisu želele iz političkih razloga da ispitujemo ratne zločine na Kosovu. Imali smo mnogo problema s istragom OVK, kosovske milicije, jer su nas SAD usporile.
Špigl: Da li su vam američki političari izričito rekli da ne istražujete Kosovare?
Del Ponte: Ne, jer sam tada mogla da se žalim u javnosti. Ali Madlen Olbrajt, koja je u to vreme bila državni sekretar, rekla mi je telefonom: Karla, polako, polako. Budite oprezni sa (bivšim liderom OVK Ramušem) Haradinajem, inače će biti nemira na Kosovu.“
Lepo opisano. I verovatno je sve bilo mnogo, mnogo grublje, ali bez ljutnje. Zna nezavisni tužilac granice svoje nezavisnosti. I ne mari što joj i danas malo izmiče logika.
Zar Madlen Olbrajt nije američki političar? I njen poziv nije izričit pritisak? Ko je još imao pravo da tako prijateljski zove tužioca (naravno i sudije!) i šapne „no, no, lepotice“!
Iako posle govori kako su za postojanje takvih sudova najzaslužniji Amerikanci i Rusi (misli na posleratni period), ne verujemo da bi dotoresa Karla tako nežno govorila da ju je, u nekom trenutku, pozvao Putin ili Lavrov. Tu ne samo da bi „mogla da se žali u javnosti“ nego bi se izvela operacija pokazivanja kakvi su zlikovci ovi sa Istoka.
Kako neko ko za sebe tvrdi da je nazavisan stub nezavisnog sudstva može da tako olako prelazi preko najočiglednijeg udara na nezavisnost? Zato što ona sebe, Haški sud i dobre američke političare doživljava kao viša bića u odnosu na unapred određene osuđenike.
Ona je izvršilac kolonijalne pravde. Mi smo nedorasli divljaci, koji ne umemo da se ponašamo na „civilizovan način“ i ona će da nam, u ime civilizacije, objasni kako treba.
Da NATO prikuplja dokaze za sud, ništa normalnije! Ko će drugi ako NATO neće? Kao što je najnormalnije da NATO ometa istragu. I još normalnije je da haški tužilac služi kao batina protiv jedne strane u ratnom sukobu!
Neće se nezavisni tužilac naljutiti, šta god da NATO čini: „Nikad ne znate tačno koji su motivi za ometanje istrage, ali oni su bili tamo. Primer: NATO je bio prisutan u Jugoslaviji i mogao je lako da uhapsi (lidere bosanskih Srba Radovana) Karadžića i (Ratka) Mladića, ali nisu. Pa ipak, Sud za Jugoslaviju je ionako na kraju bio uspešan.“
Nezavisni tužilac suda koji su osnovale UN donosi pravdu uz pomoć onih koji su protivpravno izvršili agresiju na Miloševićevu državu.
Tako i Gerhard Šreder, jedan od najgorljivijih zagovornika bombardovanja Srba, nije „ratni zločinac“ već je, kad je Karla uspela da se sastane s njim, „postao jedan od mojih najvažnijih saveznika u hapšenju Miloševića“.
Ali, po čemu je onda haški kazneni instrument sud? Zar to nije sličnije kaznenoj ekspediciji?
Kad sud preskoči Ramuša Haradinaja („Kako su mediji svojevremeno pisali, reč je o gotovo 30 svedoka i članova njihovih porodica koji su ‘nestali sa lica zemlje’, a koji su imali veze sa ratnim zločinima bivšeg komandanta OVK i dopusti mu da ubije.“) onda on prestaje da ima ikakav autoritet za Srbe.
Može sila nametati presude, ali ne može imati autoritet. Autoritet je malo kompleksniji od sile.
Ali, šta o takvoj ustanovi može da misli i sam Haradinaj? Da se pokaje? Da se plaši i ne ubija više? Zna se da su takva pitanja izlišna.
I što bi se tog suda onda plašio Ante Gotovina, Naser Orić ili bilo ko od „saradnika NATO“ na terenu? Pa i oni su zadužili Pentagon.
Ali, Zapad nema s tim problema. Zašto?
Zato što njih ne zanimaju pravda i mir među ljudima koji su izašli iz rata. Oni imenuju Karlu da ona u proceduri koja je scenski prikaz – sve zaista liči na sud – traži kazne za one koji su bili neposlušni, a da nikad nikome nigde na svetu više ne bi palo nam um da ne poslušaju Imperiju. Zna se da je njena tužba gotovo presuda.
Ne treba njima „nezavisni“ sud da javi ko su bili „dobri“ a ko „loši“ momci, to obave „slobodni“ mediji pre toga.
Ali, i to ima svoju granicu.
Hana Arent je u poznatom eseju „Laž u politici“ uočila da se izmišljivači laži toliko srode sa svojim proizvodom da počnu da stvarno veruju da je ona – istina. Evo, Karle del Ponte u toj ulozi.
Na sve te činjenice izvanredni Špiglovi pitači će konstatovati kako su „mnogi ljudi u to vreme mislili da se pojavljuje međunarodni sistem krivičnog pravosuđa“. „Da“, uzviknuće Karla del Ponte, „to smo mislili – fantastično. Tribunal za Jugoslaviju je uspeo, za Ruanda takođe, iako su neki osumnjičeni još bili na slobodi. A onda je došao Stalni krivični sud i pomislili smo: Napokon smo uspeli. Postoji međunarodna nadležnost i ona će imati preventivni efekat. Ali, za samo nekoliko godina sve je krenulo nizbrdo.“
Kako je to moguće? „Osnivanje Međunarodnog krivičnog suda bilo je ogroman korak. Ali samo to nije dovoljno. Potrebni su i ljudi koji to predstavljaju sa samopouzdanjem“, govori žena koja se od pravničkih osobina pre svega isticala isticanjem potrebnog samopouzdanja.
Pa i DŽefri Najs, kako god ga videli, za sebe je verovao da izgleda uverljivo samopouzdan. I ini.
Ta Karlina konstatcija o propasti velike ideje izgleda kao one kosmičke „crne rupe“. Odjednom sve propadne, a mi ne znamo ni kako ni zašto.
Nije njoj problem u tome kako su oni i te institucije radile. Ne, njima ne može ni da padne na pamet da nešto nije u redu u kolonijalnom pristupu na kraju istorijskog puta liberalnog kapitalizma.
Da, sve je propalo, jer „međunarodna zajednica“ više nije mogla da se svede na NATO, a ovi drugi igrači koji su se pojavili i ojačali ne drže do kolonijalnog pravdovanja Karle del Ponte, da je „ratni zločinac“ onaj na koga se izviče zapadna štampa, pa ga popreko pogleda neki badavadžija od zapadnih političara, a onda namignu – javnom tužiocu…
Karla je valjda previdela jedan tekst Henrija Kisindžera objavljen u doba agresije u NJuzviku, u kome je važniji u sistemu ali umniji, objasnio da je Zapad tada iskopao nepremostive jazove prema Rusiji, Kini…
Uostalom, iako je Peking osam hiljada kilometara daleko od bombardovane Srbije „zbog napada NATO na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin je vojsku Kine upozorio da mora biti spremna za rat“.
Nestajalo je tog „idealnog sveta“ u kojem je odrasla devojka iz Tićina. Urušio se, iako to njenoj ekipi još nije jasno. Tako ona zna da danas nesumnjivo nema ništa važnije nego da „glavni tužilac u Hagu, na primer, izvede na sud sirijskog diktatora Bašara Asada“. I za suze i za smeh!
A onda sledi poređenje: „Za Asadom je postojala međunarodna poternica, on više nije mogao da napusti svoju zemlju. To je bio slučaj sa Miloševićem.“
Asad je verovatno u tim glavama „najpoznatiji ratni zločinac XXI veka“. Ali, Rusi danas mogu da ne veruju da legalno izabrani predsednik koga, kao Sadama Huseina ili Gadafija, ruše SAD treba da bude dat Karli da ga ona ugura u „udruženi zločinčinački poduhvat“. I, eto. Nema suđenja.
A, ne prestaje da se prsi Karla ko dete pred lutkama ratnika, „da sam još uvek glavni tužilac u Hagu, odmah bih zatražila pristup dokazima koje je ova komisija prikupila protiv Asada. Kao glavni tužilac, morate biti aktivni. U suprotnom se ništa ne dešava.
Špigl: Bili ste deo te komisije. Jedno kontroverzno pitanje koje ste morali da rešite jeste ko je koristio hemijsko oružje u Siriji.
Del Ponte: Komisija nije želela da postane javno da su pobunjenici takođe koristili hemijsko oružje. Ali dokaz je bio jasan“.
Glupo je pitati tužioca iz Haga da li bi ju neko nazvao, kao nekad za Haradinaja, i rekao „no, no devojčice iz Tićina“. Odgovor je opšte poznat, tako da je pitanje izlišno. Ali sad nećemo ni doći do te situacije.
Nema više ko da čuje Karlu. Jeste, da Entoni Blinken izgleda mnogo mobilnije od bakice Madlen, ali njegova moć je samo senka one moći.
Jang Đeči, koji je predvodio kinesku delegaciju na pregovorima u Enkoridžu, Aljaska, u martu, nemilosrdno je odbacio bilo kakvu mogućnost da Amerikanci i dalje igraju superiornijeg partnera. Dosta je bilo. Objasnio im je da je prošlo vrema kad je imalo smisla da su oni sebe zvali „međunarodna zajednica“.
Bilo pa prošlo.
Tako se i Karli izmiče da ona privodi „ratne zločince“.
Zato je logično pitanje zapadnog medija njenog saradnika na istom poslu: „Asad je i dalje predsednik Sirije. Ostali ratni zločinci takođe su se oslobodili. Da li vas to ljuti?“
Pravnica doskora ovlaštena da čitavom svetu donosi principe „pravne države“ ne upozorava medijske tužioce da neosuđeni ljudi nisu „ratni zločinci“, nego pesnički uzvikuje:
“Nikako! Stalno ponavljam sebi da će u jednom trenutku pravda prevladati.“ „Odakle nada?“ „Moja nada je iz iskustva koje sam stekla tokom života. Moje osoblje i ja smo puno toga izgradili. To je još uvek tamo. I neko će doći da uzme uzde.“
U svetu iz koga dolazi Karla del Ponte depresija dostiže pandemične razmere. Mnogo je veći problem od kovida-19. Tako da marš još jedne osobe sa optimizmom bez pokrića neće ništa promeniti.
Ima li jasnijeg simptoma nego kad Karla del Ponte priznaje da su „UN još uvek neophodne. Apsolutno. Samo im konačno treba dati moć koja im je dodeljena u Povelji.“
To što je UN dato u Povelji je pre ono što danas gledamo nego ono kolo u kojem je igrala Karla sa Medlin Olbrajt i Gerhardom Šrederom. Ali ona nema sposobnost da to vidi.
Svet u kome ona živi ne pokazuje da će se stvari voljno menjati. Teško nama, ali sad već – teško i njima.
Slobodan Reljić (sveosrpskoj.com)
