To se dogodilo još u sovjetska vremena. Tada smo živeli u malom gradu. Bila sam tinejdžerka.
Očuh mi je umro u tom periodu. Mama je tugovala, ali morala je da krene dalje, pa se zaposlila kao noćni čuvar u školi. Radila je po smenama, tako da sam nekoliko puta nedeljno spavala sama. Jedne od tih noći dogodila se ova priča.
Kao i obično, ispratila sam majku, večerala, malo čitala. Bilo je još rano, tek pola osam uveče, ali nisam imala šta drugo da radim i odlučila sam da legnem. Bila je zima i noć je bila hladna. Zatvorila sam klapnu na šporetu i otišla u krevet.
Vrtela sam se i vrtela, ali san nikako nije dolazio na oči – obično nisam odlazila na spavanje pre jedanaest. Konačno osećam – tonem u san, toliko da ne mogu da pomerim nogu, ili ruku. Onda sanjam čudan san.
Sedim u kući i učim. Ulazna vrata zaškripaše. Osvrnula sam se oko sebe – vidim kako ulazi očuh, sedi do mene i gleda me tako pažljivo, kao da nešto čeka. Bila sam iznenađena, ali nisam to pokazala. Spolja su odjednom počeli da dopiru glasovi prijatelja – zovu me:
– Katja, izađi! – njihovi glasovi su tako daleki, kao da ne stoje blizu kuće, već negde u daljini.
Odlučila sam da od svog očuha tražim novac za sladoled:
– Hoćeš da mi daš petnaest kopejki za sladoled?
Očuh je uzdahnuo, potražio po džepovima i izvadio kusur iz džepa pantalona. Brojao je i odmahivao glavom:
– Nemam petnaest kopejki. Vidi, mogu da ti dam samo trinaest.
Mahnula sam rukom i rekla da je u redu, da nema potrebe. Onda sam ustala od stola i spremala se da krenem. Otišla sam do vrata i njih više nije bilo.
Spolja su radnici brzo zakucavali vrata daskama. Očigledno u žurbi. Zatim su prešli na prozore. Začuđeno sam otvorila usta, okrenula se i obratila očuhu:
– Šta ovo znači? Zašto sediš ćutke? Kako ćemo sada izaći iz kuće?!
A on me gleda i sedi nepomično:
– I nemamo potrebu da izlazimo sada.
U panici jurim ka svom očuhu:
– Kako to? A mama? Kako će mama doći k nama?
– Prerano je da mama dolazi kod nas.
– Ne želim!!! – Vrištala sam iz očaja. U isto vreme čujem da me prijatelji zovu nekako vrlo uporno, a glas moje majke takođe se čuo u daljini. Ona tako očajno vrišti, dozivajući me.
– Želim, ne želim, – promrmljao je očuh, – Ko nas pita? Nisam ni ja hteo. Niko ne želi.
Panično sam se osvrnula oko sebe i odjednom vidim – u jednom prozoru je praznina. Pojurila sam do njega s nadom i izletela napolje. Bukvalno nekim čudom.
Probudila sam se u dvorištu. Oko mene se okupila gomila ljudi: komšije, kolege moje majke i moje prijateljice, sestre bliznakinje – Maša i Rima.
Ispostavilo se da su mi došli prijatelji, jer sam im obećala da ću im pozajmiti svesku iz nemačkog da prepišu domaći zadatak. Čekali su, čekali i došli na kraju, srećom, žive u blizini. Nisu mogli da uđu.
Uplašili su se, kažu, gde sam mogla tako kasno da odem i pozvali su moju majku. A ja sam, ispada, prečvrsto zatvorila klapnu na šporetu i udahnula ugljen-monoksid – jedva su ga ispumpali.
Kasnije sam majci pričala o čudnom snu i o tome da mi očuh nije dao novac ni za sladoled.
„U džepu je imao samo trinaest kopejki“, završila sam priču.
Mama je probledela, uhvatila se za srce i rekla:
„Na dan njegove sahrane rečeno mi je da pokojniku treba da se stavi novac u džep. Ja sam imala samo trinaest kopejki, pa sam ih stavila u džep njegovih pantalona. Bilo me je sramota što sam imala tako malo, pa nikome nisam pričala za to“.
Tako sam čistom igrom slučaja, u poslednjem trenutku bukvalno izvučena sa onog sveta. Da je prošlo još samo malo vremena, tamo bih ostala zauvek.
Webtribune.rs
