Kliknite ovde 🚀
Dok se polarni led topi, a geopolitička temperatura raste, sve više analitičara skreće pažnju na Arktik kao potencijalnu tačku opasne eskalacije. I ne radi se samo o brodskim rutama ili eksploataciji resursa – već o scenariju u kom jedna pogrešna procena može izazvati globalnu katastrofu.
U tekstu objavljenom na Al Jazeeri, autori upozoravaju da otapanje leda ne donosi samo ekonomsku korist i kraće trgovačke puteve, već otvara vrata za vojnu demonstraciju moći i potencijalne sukobe između nuklearnih sila.
U vreme kada su globalne tenzije izuzetno visoke, posebno posle početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, čak i najmanji incident u ovom hladnom regionu može prerasti u ozbiljan problem.
Podsećanja radi, u vreme Hladnog rata postojala je doza racionalnosti – Sjedinjene Države i tadašnji Sovjetski Savez su decenijama gradili i poštovali mehanizme za kontrolu nuklearnog oružja.
Međutim, ti sistemi se danas krune. Do 2022. godine, kako beleže analitičari, odnosi između Vašingtona i Moskve su se pogoršali, a dogovori poput START III (čiji rok ističe u februaru 2026.) možda neće dobiti naslednika.
U ovom kontekstu, Arktik je postao ključno mesto. Rusija drži više od polovine arktičke obale – tačnije, 53% – i raspolaže najvećom svetskom ledolomnom flotom. Na tom prostoru već ima snažno razvijenu vojnu infrastrukturu.
S druge strane, u region sve više ulazi i Kina, koja iako nema teritorije unutar polarnog kruga, već koristi ledolomce, sprovodi zajedničke vežbe sa Rusijom i otvara istraživačke baze.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da su se NATO-u nedavno priključile i Švedska i, što je još važnije, Finska – zemlja koja sa Rusijom deli 1343 kilometra dugu granicu. To stavlja Savez direktno uz bok ruskih granica u polarnoj zoni, što povećava šanse za neplanirane incidente.
Ne treba zaboraviti ni geostrateški značaj Grenlanda, posebno zbog američke baze Pituffik, koja igra ključnu ulogu u sistemu ranog upozorenja i svemirskog nadzora.
Upravo ta tačka – Grenland i baza Pituffik – bila je u centru pažnje bivšeg predsednika Donalda Trampa, koji je navodno imao ambiciju da „nekako“ osigura kontrolu nad ovim ostrvom. I nije to bio hir – preko Arktika ide najkraća ruta za interkontinentalne rakete između SAD i Rusije.
U tekstu Al Jazeere dalje se navodi da bi potencijalni incidenti mogli nastati kroz tzv. „sive akcije“ – manevre koji nisu direktno oružani napad, ali ni u potpunosti miroljubivi. To mogu biti kibernetički napadi, upadi u vazdušni prostor, podrška separatistima ili hapšenja posada civilnih brodova koji se nađu u pogrešnim vodama.
Problem je u tome što nijedna strana ne zna gde je tačno linija tolerancije. Šta bi, na primer, Finska smatrala „napadom“ vrednim pozivanja na član 5 Povelje NATO?
Dodatnu nervozu unose i promene u pozicijama ključnih država. Evropljani su izgubili poverenje u to da će ih SAD uvek zaštititi, pogotovo nakon izjava Trampa koje dovode u pitanje američku spremnost da stane u odbranu bilo kog saveznika.
Kao odgovor na to, Francuska i Velika Britanija razmatraju jačanje svojih nuklearnih arsenala. Francuska čak preispituje raniju odluku o povlačenju starih bojevih glava i renovira baze uz nemačku granicu kako bi mogle da prihvate nuklearno oružje. Velika Britanija, s druge strane, sve više traži načine da postane nezavisnija od američkog nuklearnog kišobrana.
Sličan trend se primećuje i kod Kine. Peking, iako zvanično zalažući se za razoružanje, planira da do 2035. godine poveća broj nuklearnih bojevih glava na više od 1.000.
Istovremeno odbija pozive da se priključi trilateralnim pregovorima sa SAD i Rusijom, uz argument da još uvek nema dovoljno velik arsenal da bi imao ravnopravan status.
Ni tehnički aspekti ne olakšavaju stvari. Navigacija u Arktiku oslanja se na sisteme poput GPS-a i GLONASS-a, ali zbog geografskih ograničenja i jake jonosferske aktivnosti u tom regionu često dolazi do grešaka.
Moskva je već viđena kako ometa signale GPS-a u Evropi, i ništa ne bi sprečilo slične manevre i na Severnom moru. Takve „slučajne greške“ lako bi mogle izazvati incident – zamislite komercijalni brod koji zaluta u ruske vode, a zatim biva zaplenjen – i eto recepta za eskalaciju.
Neki analitičari ipak ukazuju da postoje i druge tačke potencijalnog direktnog sukoba velikih sila. Pitanje Tajvana i moguće kineske intervencije do 2027. godine ostaje najopasniji scenario.
I dok je bivši predsednik Džo Bajden jasno govorio da bi Amerika vojno branila ostrvo, aktuelni predsednik Tramp se drži klasične „strateške dvosmislenosti“.
Ukoliko bi se taj sukob zaista dogodio, nije verovatno da bi Vašington prvi posegnuo za nuklearnim sredstvima, osim u slučaju direktnog napada na američku teritoriju. Ali udar na kineske vojne baze da bi se zaustavila invazija mogao bi podići ulog – i pokrenuti lanac događaja koji niko više ne bi mogao da zaustavi.
U tom svetlu, Arktik deluje kao sporogoreći fitilj. Činjenica da se ruski avioni povremeno pojavljuju u zoni PVO Alaske ili da dolazi do rizičnih susreta aviona iznad Baltičkog i Crnog mora, kao onaj iz 2022. kada je Su-27 ispalio rakete prema britanskom RC-135 – pokazuje koliko je tlo nesigurno i klizavo.
Na kraju, sve zavisi od aktera. Arktik sam po sebi ne nosi rat – ljudi ga tamo unose. U vremenu kada sve više zemalja pokazuje zube, a mehanizmi za deeskalaciju slabe, pitanje nije da li će doći do incidenta, već kada i kako će se na njega reagovati.
I hoće li neko, u tom ključnom trenutku, imati dovoljno prisebnosti da pritisne kočnicu pre nego što svet ode predaleko.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
