Naslovnica SPEKTAR Išćenko: Kijev uz pomoć Zapada sprema novu armiju na desnoj obali Dnjepra!

Išćenko: Kijev uz pomoć Zapada sprema novu armiju na desnoj obali Dnjepra!

Piše, Rostislav Iščenko

Na Zapadu se nadaju da će biti spremni za direktnu konfrontaciju sa Rusijom do 2025-27. Sredina je, dakle, 2026-ta.

Trude se da što više ubrzaju sopstvene pripreme. Zato je važno da Rusija završi sa Ukrajinom što pre, najkasnije do kraja ove ili početkom sledeće godine.

Što pre završimo sa Ukrajinom, to će duže trajati pauza koju će Zapad morati da ispuni nevojnim aktivnostima, a veća će biti i verovatnoća da će alternativne zapadne elite iskoristiti situaciju da promene moć i politički kurs u najmanje nekoliko (svojih) zemalja.

Veća je i verovatnoća da će Zapad biti ometen konfrontacijom sa Kinom u Tihom okeanu.

Shodno tome, veće su šanse da će Zapad morati da napusti ideju o direktnoj konfrontaciji sa Rusijom.

Ali, Rusija nije svemoćna. Ako Zelenski bude u stanju da pošalje do pola miliona regruta

na front u narednim mesecima, oni će morati da budu ubijeni pre nego što ruske oružane snage prodru dovoljno duboko u Ukrajinu da tako stvore kriznu situaciju.

Kijev i Zapad žele da ponove 2023. u obrnutom smeru. Namera im je da – umesto u borbama na njihovim utvrđenim linijama – stotinama hiljada, a možda i sa milionom novih ukrajinskih leševa iscrpe ruski ofanzivni potencijal…

Kijev pokušava da iza Dnjepra stvori okosnicu svoje nove armije, koja će se nakon poraza levoobalne grupe Oružanih snaga Ukrajine suočiti sa ruskim trupama iscrpljenim dugim borbama na prilazima jednoj od najvećih reka u Evropi.

Vreme dobijeno masovnom pogibijom mobilisanih Ukrajinaca Zapadu je neophodno za opremanje oružjem i municijom te nove armije, kao i za formirnje manje-više velikih ekspedicionih snaga.

Kijev se nada da će njegova nova armija i zapadne ekspedicione snage uspeti da zaustave rusku ofanzivu na Dnjepr, posle čega će se uključiti baltičke države, koje su se poslednjih godina izuzetno ohrabrile, a za njima i Poljaci, a potom i Rumuni i Moldavci.

To bi trebalo da stvori sasvim drugačiju vojno-političku situaciju, kako po nivou angažovanja Zapada, tako i po dužini fronta i po brojnosti uključenih trupa.

Mislim da su se i kijevski političari složili sa zapadnim, ili su bar dobili pozitivne signale da će nakon zvaničnog pojavljivanja regularnih trupa evropskih zemalja u Ukrajini, prisilna mobilizacija ukrajinskih begunaca (kojih ima najmanje milion i po sposoban za vojnu službu) početi u EU.

Bilo bi apsurdno slati zapadne armije na front, a da ne pokušaju da nateraju Ukrajince koji su prebegli u Evropu da se bore.

Dok je društvo Ukrajine spremno da rezignirano gine za američke interese, Sjedinjene Države i proamerički evropski i ukrajinski političari će se nadati da će im milioni mrtvih

kupiti dovoljno vremena da situaciju na frontu dovedu bar do pat-pozicije i za „korejski scenario“ (o kome se sada mnogo priča na Zapadu u odnosu na Ukrajinu).

Pošto Rusija ne može sebi priuštiti brzu ofanzivu sa velikim žrtvama, njena jedina opcija je da eliminiše mobilisane Ukrajince brže nego što režim može da nadoknađuje gubitke.

Brzina uništavanja novih ukrajinskih jedinica zato mora biti povećana, što se upravo sada dešava.

U nekim danima Ukrajina izgubi i do 2.000 hiljada ljudi.

Zadatak će moći da se smatra ostvarivim kada Kijev počne da na frontu gubi najmanje 5.000 hiljada ljudi dnevno. Ovaj nivo gubitaka garantovano će potkopati ukrajinsko- američku strategiju, koja se zasniva na savladavanju ruske ofanzive telima. Jer, tela će u tom slučaju prebrzo nestajati.

Ruska konsolidacija vodi pobedi ne zato što se Rusi konsoliduju na neki poseban način, već zato što je Rusija hiljadugodišnje carstvo koje ima iskustvo supersile koja je vodila i sada ponovo vodi globalnu politiku, pa stoga zna kako da deluje u sopstvenom interesu, tačno proračunavajući vreme i mogućnosti.

Ukrajinska konsolidacija dovodi do uništenja Ukrajinaca kao potpuno formirane nacije, budući da, ne posedujući ozbiljno iskustvo sopstvene državnosti, pokušavajući da vodi „nacionalnu politiku“ pre nego što je nacija konačno formirana, pa Ukrajinci nisu bili u stanju da je ostvare na sopstvenim državnim interesima, ostajući na nivou anti-Rusije – zapravo buntovne separatističke provincije.

Zato su prihvatili američke interese kao svoje, a nikome nije žao glava drugih koji su spremni da poginu za njima tuđe interese.

Ovo važi i za Evropljane (posebno istočne).

(Fakti)

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social