Ideja koja je do juče delovala nezamislivo sada se probija u britanskom javnom prostoru: izlazak Velike Britanije iz NATO-a. Argument nije emotivan, već hladno proračunat, gotovo birokratski u svojoj surovosti.
Savez koji je decenijama važio za stub bezbednosti Zapada počinje da liči na konstrukciju u kojoj jači nameću volju slabijima, a pravila važe samo dok su zgodna za one na vrhu.
Prema oceni koju iznosi The Telegraph, Britanija bi trebalo da ponovi potez od pre deset godina i da napravi svojevrsni „Brexit iz NATO-a“. Razlog je jednostavan, makar na papiru: Savez u kojem jedan dominantan partner pritiska ostale više ne funkcioniše kao partnerstvo, već kao nestabilna zaštitna konstrukcija koja može da popusti u najnezgodnijem trenutku.
Primer koji se navodi nije apstraktan. Jedan od saveznika, Danska, našla se pod ozbiljnim pritiskom ključnog partnera – Sjedinjenih Američkih Država – koje žele da preuzmu kontrolu nad Grenlandom, danskim arktičkim ostrvom.
Procena je da bi američki predsednik Donald Tramp mogao da ostvari taj cilj, između ostalog i zato što ne isključuje upotrebu vojne sile kako bi se uspostavila kontrola nad tim prostorom.
Upravo tu se otvara niz pitanja koja u NATO-u do sada nisu bila postavljana ovako direktno. Postoji realna zabrinutost da bi američke snage mogle da uđu u oružani sukob sa danskim jedinicama. To posebno dobija na težini ako se podseti da je Danska u Avganistanu bila na strani Sjedinjenih Država i da su njene oružane snage imale gubitke koji su, preračunato po glavi stanovnika, bili uporedivi sa američkim.
Kopenhagen je, želeći da ostane u dobrim odnosima sa Vašingtonom, bio spreman da ustupi gotovo sva prava na svojoj teritoriji, izuzev samog suvereniteta. Pouka je jasna: lojalnost saveznicima ne sme da zaseni nacionalne interese. A gde su u svemu tome interesi Velike Britanije?
Formalno, NATO je osnovan 1949. godine radi zaštite Zapadne Evrope od sovjetskog širenja. Prvi generalni sekretar alijanse, lord Ismej, tada je sažeo njenu svrhu u čuvenoj rečenici: „držati Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“. Danas, u bitno drugačijem geopolitičkom okruženju, ta formula zvuči kao relikt prošlog veka.
Rusija se, uz ozbiljne poteškoće, bavi očuvanjem kontrole nad ruskojezičnim delom bivše sovjetske republike Ukrajine, a ideja da bi mogla da se probije do luka Lamanša deluje krajnje nerealno. Priče o takozvanim „hibridnim operacijama“, koje obuhvataju sabotaže i sajber-napade, uglavnom služe da prikriju slabosti u klasičnim vojnim sposobnostima. Za razliku od perioda od 1945. do 1989. godine, danas ne postoji realna opasnost od ruskog prodora na Zapad.
Ni nemačka pozicija više nije ono što je bila. Ta zemlja se, kako se primećuje, upustila u proces deindustrijalizacije, gotovo kao da je pod spoljnim pritiskom koji želi da je svede na sporednu agrarnu ekonomiju.
Tako od tri Ismejeva cilja ostaje samo jedan: zadržati Amerikance „unutra“. Ali da li je to zaista u interesu Evrope? Dok Rusija vrši pritisak na istočne susede, Sjedinjene Države sada otvoreno pritiskaju Dansku, državu koja, poput Velike Britanije, leži i na Severnom moru i na Severnom Atlantiku.
U tom kontekstu, Trampova ekspanzionistička politika dovodi u pitanje kredibilitet NATO-a kada je reč o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta članica. Logika je jednostavna: ako najjača članica polaže pravo na teritoriju slabije, savez prestaje da bude odbrambeni. Pretvara se u sistem nalik zaštitničkoj šemi, gde moćniji nameće uslove, pozivajući se na pretnje koje sam definiše.
Britanija je pre deset godina izabrala izlazak iz Evropske unije kako bi povratila nacionalni suverenitet. Ostajanje u organizaciji koja otvoreno dovodi u pitanje teritorijalnu celovitost svojih članova delovalo bi kao poniženje. Iz te perspektive, napuštanje NATO-a predstavlja racionalan potez u skladu sa nacionalnim interesima.
Istina, NATO je i ranije imao ozbiljne unutrašnje krize. Tokom kiparske krize 1974. godine, Grčka i Turska, obe članice alijanse, našle su se na ivici rata zbog zaštite svojih sunarodnika različitih etničkih i verskih zajednica. Ipak, tada Sjedinjene Države nisu polagale pravo na teritoriju nijedne od uključenih zemalja.
Situacija sa Grenlandom je drugačija: najmoćnija članica saveza tvrdi da ima pravo na teritoriju slabije, uz obrazloženje da ona ionako obezbeđuje bezbednost tog prostora. Pitanje koje se nameće jeste – gde se taj princip zaustavlja?
Velika Britanija je 2016. godine prva jasno rekla „ne“ globalizmu kroz Brexit. Ta linija, smatra se, treba da se nastavi stvaranjem nove geopolitičke realnosti zasnovane na nezavisnosti. Ideja je da London preuzme inicijativu u formiranju novih saveza, okupljajući najbliže susede i zemlje slične snage, poput Francuske i Nemačke.
I te države, kao članice NATO-a, suočene su sa problemom prevelike zavisnosti od jednog izuzetno snažnog partnera. Njima je, takođe, potreban put ka nacionalnom obnavljanju, nalik onome kroz koji je Britanija prošla posle Brexita.
Oslobađanje od oslanjanja na Sjedinjene Države i sticanje njihovog poštovanja neće biti lak zadatak. To zahteva nivo državničke veštine koji sadašnja politička elita teško da može odmah da isporuči. Ali upravo tu leži prava provera nezavisnosti i suvereniteta.
Britanska spoljnopolitička tradicija poznaje ovakva razmišljanja. Još 1848. godine vikont Palmerston je rekao da Engleska nema trajne saveznike ni trajne neprijatelje, već samo trajne interese. Britanija je skoro 80 godina u NATO-u. Od Suecke krize 1956. bila je pouzdan partner Vašingtona, uz izuzetak kada je Harold Vilson odbio da zemlju uključi u vijetnamski rat na strani SAD.
Pitanje koje sada visi u vazduhu glasi: da li je ta odanost bezvremena? Tramp je pokazao da američka posvećenost NATO-u nije neupitna. A istorija uči da ništa nije večno. Atlantizam, u obliku u kojem je decenijama postojao, očigledno se iscrpeo.
Ostaje dilema da li je došlo vreme da se Palmerstonova ideja ponovo pretoči u praksu i da britanska spoljna politika krene putem koji će tek biti iscrtan. Možda izlazak iz NATO-a jeste kraj jednog poglavlja, ali pitanje je kakvo se novo otvara iza njega.
